СОЦИЈАЛИЗОВАЊЕ ПЕНЗИЈА

ПИШЕ:

Зоран Ивошевић,

бивши судија Врховног суда Србије

и универзитетски професор у пензији

Након престанка Закона о привременом уређивању начина исплате пензија (који је уместо да уреди исплату унередио супстанцу пензија изнад 25.000,00 динара) до чега је дошло 30. 09. 2018. године, јавност је била обасипана збуњујућим изјавама које су најављивале: „никад веће пензије“, „нови систем индексирања пензија“, „додатно повећање најнижих пензија од пет одсто“ и „исплату једнократне помоћи ради унапређења социјалног положаја угрожених пензионера“. Да би разумели о чему се ту ради, нужно је да размотримо два „претходна питања“: обавезно пензијско осигурање и социјалну заштиту.

 

 

Према члану 70. и члану 97. тачка 8. Устава, обавезно пензијско осигурање уређује се системским законом а о економској сигурности пензионера стара се и Република Србија. Систем тог осигурања заснива се на међугенерацијској солидарности у којој радноактивна генерација из зарада (плата) и других бруто примања уплаћује доприносе у пензијски фонд, да би по престанку радног века из тог фонда до краја живота остваривала пензију у висини која је сразмерна висини уплаћеног доприноса. Пошто уплаћивање доприноса и његов доток у пензијски фонд уређује држава, она је гарант (јемац) за обавезе Фонда према корисницима пензија уколико се оне не могу у целини намирити из његових средстава. Овај нормативни модел пензијског осигурања (уведен још у време Бизмарка) доминира у Европи и свету.

 

Према члану 69. ст. 1. и 2. Устава, грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа, као и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, остварују право на социјалну заштиту која се заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства. Она се, такође, уређује законом, али као социјално обезбеђење а не осигурање.

 

Права по основу пензијског осигурања остварују се претежно из средстава пензијског фонда, а права по основу социјалне заштите – искључиво из буџета.

 

Пошто смо разјаснили „претходна питања“, можемо се вратити збуњујућим изјавама.

 

Изјава да ће корисници ускоро имати „никад веће пензије“ није озбиљна, јер висина пензијских примања не може бити ни већа ни мања од износа одређеног на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Пошто одредбе о утврђивању висине пензија нису мењане, најављене исплате се могу односити или на враћање онога што је корисницима ускраћено или на социјалну подршку због животних тешкоћа којима су били изложени за време примене прописа о умањењу пензија. Прва опција није „у игри“ јер прописи о враћању неисплаћених износа пензија не постоје, али ако буду донети и она ће постати актуелна. Зато се, за сада, такве исплате једино могу сврстати у категорију социјалне заштите. Међутим, неисплаћени износи пензија морају бити враћени, јер су пензије у пуном износу стечене на основу закона па представљају имовину њихових корисника чије мирно уживање јемчи члан 58. став 1. Устава. Уколико не буду враћени по пресудама надлежних националних судова, корисницима преостаје да се обрате Европском суду за људска права.

 

„Нови систем индексирања пензија“ тиче се промена у начину усклађивања пензија. По члану 80. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, пензије се усклађују са кретањем потрошачких цена у априлу и октобру, оба пута за претходних шестомесечни период. После ступања на снагу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, системски Закон о пензијском и инвалидском осигурању допуњен је одредбом члана 80б која одређује да се за време примене закона којим су умањене пензије пензијска примања могу повећавати само у складу са Законом о буџетском систему и законом којим се уређује буџет за одређену годину. Том одредбом је усклађивање пензија из пензијског пренето у буџетски систем, чиме је отворен процес социјализовања пензијских примања који, по оцени Фискалног савета Србије, нарушава „доминантну европску праксу да се пензије усклађују по формули базираној на комбинацији кретања цена, зарада и привредног раста“. Тај процес је настављен и у тек усвојеном Закону о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, јер његов новелирани члан 80б гласи: „Изузетно од члана 80. овог закона, до достизања финансијске одрживости система пензијског и инвалидског осигурања, пензије ће се усклађивати на начин утврђен прописима којим се уређује буџет и буџетски систем“. Овакав режим индексације пензија обухвата и кориснике пензија до 25.000,00 динара, према којима је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија имао обзира, па су његове жртве – сви корисници пензија. Пошто тај режим остаје у примени, имаће за последицу даље умањивање пензија а тиме и даље нарушавање одредбе члана 58. став 1. Устава која јемчи заштиту имовине стечене на основу закона. Неуставно умањење пензија свим корисницима се, дакле, наставља.

 

„Додатно повећање најнижих пензија од пет одсто“ такође је на таласу социјализовања пензија. Додатне пензије не постоје, јер се све пензије остварују сразмерно уплаћеним доприносима. Пензије могу бити мале и кад су зараде и друга примања у току радног века била висока, уколико доприноси нису плаћани према оствареном већ мање пријављеном приходу, што је чест случај код осигураника који су се бавили приватним личним радом, као занатлије, адвокати, естрадни уметници и сл. Додатне пензије су неоправдане, чак и кад су доприноси плаћани у складу са оствареним приходима, јер и ту важи принцип – колико пара (доприноса) толико и музике (пензијских примања). Све што је преко тога није у логици пензијског осигурања већ социјалне заштите.

 

„Исплата једнократне помоћи ради унапређивања социјалног положаја угрожених пензионера“ има у виду само кориснике најнижих пензија. Та помоћ је – социјална подршка, па припада социјалној заштити а не пензијском осигурању. Зато се и поставља питање зашто се не односи на старије сиромашне грађане који не остварују ни најниже пензије. Процењује се да њих има око деведесет хиљада а општи програм социјалне помоћи намењен сиромашнима обухвата само незнатан број тих лица.

 

Да закључимо констатацијом да се пензијско осигурање не може мешати са социјалном заштитом, као што се ни бабе не могу мешати са жабама. Ако би се процес њихове социјализације наставио, била би угрожена и могућност остваривања заштите пред Европским судом за људска права, јер он ту заштиту пружа само у споровима о правима из пензијског осигурања. Спорове о правима из социјалне заштите решавају само национални судови.