СИНДИКАТ И ПЕНЗИОНЕРИ

 

У овој прилици биће  речи о: простору синдикалног удруживања, улози синдиката у реформи пензијског система и најургентнијим проблемима положаја пензионера.

1. Простор синдикалног удруживања је ужи од могућег. Устав Србије, у члану 55. став 1, слободу синдикалног удруживања јемчи свим грађанима. Закон о раду, међутим, ту слободу знатно сужава јер у члану 6. предвиђа да је синдикат – „организација запослених“ а запослени су, по члану 5. став 1, само физичка лица у радном односу код послодавца. Лица која раде ван радног односа не могу се, стога, удруживати у синдикалне организације. Како у том режиму ради велики број радника, неопходно је да се законски процтор синдикалног удруживања прошири лицима која раде по уговору о обављању привремених или повремених послова, уговору о делу и уговору о оспособљавању и усавршавању. То се може постићи изменом члана 5. став 1. Закона о раду који би гласио: „Запослени, у смислу овог закона, јесте физичко лице које ради у радном односу или ван радног односа.“

Оваква одредба довела би до низа значајних промена у незавидном положају лица која раде ван радног односа: прва би имала за последицу – аутоматски приступ синдикату, као организацији запослених; друга би имала за последицу – аутоматски приступ социјалном дијалогу и колективном преговарању, преко репрезентативних синдиката; трећа би имала за последицу – аутоматски приступ посебном режиму судске заштите у радном спору, који је ефикаснији од општег режима у обичној парници; четврта би имала за последицу – аутоматски приступ штрајку као легалном бунтовном начину остваривања права.

Користећи уставну слободу синдикалног удруживања, корисници пензија су већ основали синдикална удружења пензионера (цивилна и војна), али законских прописа о њима још увек нема. Зато је крајње време да се стварност узакони, а до тога може доћи ако Закон о пензијском и инвалидском осигурању буде допуњен следећом одредбом: „Корисници пензија се могу удруживати у синдикат без одобрења уз упис у јавни регистар, ради остваривања, заступања, представљања и унапређивања њихових појединачних и колективних права и интереса.

2. Улога синдиката у реформи пензијског система изискује да синдикална удружења пензионера стекну својство репрезентативности, како би обезбедили учешће у социјалном дијалогу и колективном преговарању, као и чланство у Социјално-економском савету Републике. То ће постати могуће када Закон о пензијском и инвалидском осигурању буде допуњен следећом одредбом:

„Синдикат пензионера сматра се репрезентативним: 1) ако је основан и делује на начелима синдикалног организовања и деловања, 2) ако је независан од државних органа и јавних служби, 3) ако се финансира претежно од чланарине и сопствених извора, 4) ако је уписан у јавни регистар у складу са законом и другим прописима, 5) ако је у њему учлањено најмање 15% од укупног броја корисника пензија на територији Републике.

Репрезентативност из става 1. овог члана утврђује се сходном применом прописа о утврђивању репрезентативности синдиката запослених“.

3. Ургентни проблеми положаја пензионера су вишеструки, али су најзначајнији – враћање ускраћених износа пензија и свођење социјалног осигурања на социјалну заштиту.

Након укидања закона којим су пензије изнад 25.000,00 динара умањиване од октобра 2014. до октобра 2018. године, корисници пензија очекују да им држава врати ускраћене износе пензијских примања. По процени Министарства финансија, буџетска уштеда остварена за три године важења поменутог закона износила је 75 милијарди динара, што би за свих четири године могло да буде целих сто милијарди. Држава неће да врати узурпирану имовину пензионера, јер је чланом 4. поменутог закона предвидела да се исплате умањених пензија сматрају коначним. Синдикална удружења пензионера и њихови чланови решени су да заштиту Уставом зајемчене имовине стечене на основу закона остваре пред Европским судом за људска права, ако је не остваре пред националним судовима. Пошто се пензија, као лично право, гаси смрћу корисника, њихови наследници ће захтевати накнаду штете у висини ускраћених пензија. У оба случаја захтеви ће бити истакнути према ПИО Фонду као главном дужнику и Републици која има положај јемца-платца. И корисиницима пензија, и наследницима умрлих пензионера, припада још и камата.

Систем пензијског осигурања заснован је на принципу међугенерацијске солидарности (чија се старост мери вековима), у којој радно активна генерација из зарада уплаћује доприносе у пензијски фонд како би по престанку радног века из тог фонда до краја живота остваривала пензију сразмерну висини уплаћеног доприноса. Средства тог фонда одржавају се и увећавају још и поузданим инвестиционим улагањима. Овакав модел пензијског осигурања доминира и у Европи и у свету. Међутим, овде је почео да се круни, што је нарочито дошло до изражаја ступањем на снагу закона о умањењу пензија 28.10.2014. године. У том девастирању принципа међугенерацијске солидарности, пензије све више зависе од буџета а све мање од средстава пензијског фонда. Зато је и дошло до тога да се априлско и октобарско усклађивање пензија са трошковима живота замени годишњим усклађивањем у складу са „финансијским могућностима буџета“, као да су пензијско осигурање и социјална заштита лица у стању социјалне потребе – једно те исто. Права по основу пензијског осигурања продукт су минулог рада и уплаћеног доприноса, па ту влада принцип – Колико пара (доприноса) толико музике (пензија). Права лица у стању социјалне потребе продукт су солидарности и хуманизма, а заснивају се на социјалној правди, поштовању људског достојанства и буџетским могућностима. Ако се процес буџетске зависности пензијских примања настави, корисници пензија неће моћи да остваре права стечена уплатом доприноса у ПИО Фонд, док ће осигураници изгубити поуздање да ће уплаћени доприноси бити сигурна залога егзистенције по навршеном радном веку.

Овај ризик увећава чињеница да је држава већ преузела управљање ПИО Фондом, јер од 2014. године већину у Управном одбору тог фонда чине чланови које предлаже ресорно министарство а не чланови из реда осигураника и корисника пензија. Та већина пресудно ће утицати и при претећем отуђењу остатка знатно смањене имовине ПИО Фонда (здравствени и рекреациони центри, бањски капацитети и др.) која је већ на лобистичком приватизационом нишану. Ако се то деси, а сва је прилика да хоће, онда ће држава лишити кориснике пензија имовине стечене њиховим минулим радом.

/ Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији /