ПОЛИТИЧКА ЛИКВИДАЦИЈА ПРАВА

ДРЖАВА ПРОТИВ ПЕНЗИОНЕРА - КАКО ЈЕ ПРЕИНАЧЕНА ПРЕСУДА ОСНОВНОГ СУДА У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ

Пише:

Златко Чобовић

VREME, 1469, 28. 02. 2019.

 

ШТА ЋЕ СРБИЈИ ЗАКОНИ И УСТАВ КАД ИМА САМОПРОГЛАШЕНОГ ВРХОВНОГ СУДИЈУ, ПРЕДСЕДНИКА ДРЖАВЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА И ЈЕДАН БРОЈ ПАРТИЈСКИХ  ПОСЛУШНИКА РАСПОРЕЂЕНИХ КАО СУДИЈЕ, ДА ЊЕГОВЕ ПОЛИТИЧКЕ НАЛОГЕ, А У ИМЕ НАРОДА(!), БЕСПОГОВОРНО УОБЛИЧАВАЈУ У ПРЕСУДЕ КОЈЕ С ПРАВОМ НЕМАЈУ ВЕЗЕ

 

 

Наређење – извршење. Тако је, без размишљања и питања зашто, како и по ком основу, без професионалне одговорности, експресно преиначена прва пресуда у Србији којом је Основни суд у Бачкој Паланци наложио Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање да пензионеру Ј.М. надокнади укупно 405.154,52 динара.

Ова прича одсликава колико је у овој земљи правосуђе независно. Она почиње од поступања по закону и Уставу судије Основног суда у Бачкој Паланци, С.К. Наставља се преко судија Апелационог и Вишег суда у Новом Саду. А завршава се на председнику државе, као самопроглашеном врховном судији који је створио узрок – Закон по којем је, а уз непоштовање других закона и Устава, пензионерима четири године одузиман део пензија, а чију последицу – пожар који је изазвао гаси бензином.

Преиначење пресуде из Бачке Паланке има правне рупе које би морале да буду запушене ванредним правним лековима: посебном ревизијом на Врховном касационом суду и уставном жалбом. Под условом да ови судови просуђују самостално, професионално, непристрасно и без страха.

Та лоша прича, дакле, није завршена. Напротив, она је почетак борбе у којој одузете пензије постају периферни циљ, а успостављање правне државе, поштовање Устава и закона примарни циљ. Али, пођимо редом.

 

ЗОНА СУМРАКА

 

На четвртој страни пресуде Основног суда у Бачкој Паланци, у предмету П 40/18, од 16. октобра прошле године, уредно је написана поука о правном леку: "дозвољена је жалба Апелационом суду у Новом Саду". ПИО фонд се жалио 22. новембра. Предмет је експедован Апелациониом суду 13. децембра 2018. године.

Ту и тада почиње зона сумрака. Политичко убијање правде.

О садржају ове првостепене пресуде у корист пензионера Ј.М. јавност је упозната 26. децембра 2018. Тада, међутим, није објављено и да се ПИО фонд већ жалио. Шест дана касније, и 17 дана пошто је предмет стигао у Апелациони суд, који је и био адреса за жалбу, огласио се поводом овог случаја председник Србије Александар Вучић.

Рекао је дословно: "Могао бих о томе много да вам причам, али ћу још да ћутим. Чекам да се нешто заврши. Онда ћете да се изненадите када видите ко, како и зашто је донео такву пресуду."

Није Вучић дуго чекао да се формално заврши "нешто", за шта је он 20 дана раније добро знао шта је. Наложена егзекуција уследила је 21. јануара ове године: преиначена је првостепена пресуда Основног суда у Бачкој Паланци.

За тих 20 дана, Апелациони суд у Новом Саду огласио се ненадлежним (10. јануара) јер се, како је речено, "радило о спору мале вредности". Узгред, та "мала вредност", о којој ће посебно бити речи, је 405.154,52 динара. Па је због тога предмет прослеђен Вишем суду у Новом Саду, а овај је, после расправе 21. јануара, првостепену пресуду преиначио.

Преиначена пресуда враћена је у Основни суд у Бачкој Паланци 8. фебруара ове године. Само три дана касније, а пре него што је и дошла у руке пензионера Ј.М., стигла је до прорежимског таблоида, да би 12. фебруара и пензионер Ј.М. и сви пензионери из новина сазнали шта се догодило. Текст нису морали да читају, довољан је био ликујући, подругљиви и понижавајући наслов "Прерано се обрадовао пензионер из Бачке Паланке".

Вучић је остао дужан да објасни, пошто се "нешто завршило", на који начин ћемо се то "изненадити када видимо ко је, како и зашто донео такву пресуду". Знајући како и шта председник државе ради и чиме се служи, не би било чудно да ништа и не објашњава, а у складу са својим маниром: пљуне, залепи и тачка. Као што не би било ништа ново ни да његови страначки таблоиди и ТВ почну професионално, па и лично, да дискредитују судију у предмету П 40/18, како би оправдали то "изненађење" које је Вучић најавио. Заправо с циљем да заташкају правне брљотине које су пратиле и доношење Закона о одузимању дела пензија и његово незаконито спровођење (без појединачних решења пензионерима), а посебно – промену пресуде у предмету П 40/18.

Чињеница да је другостепени суд преиначио пресуду указује на могућност да овај суд није био непристрасан. Јер, могао је, на пример, да укине пресуду ако је нашао да она садржи битне повреде поступка услед којих се не може испитати.

Додатну сумњу изазива и чињеница да је другостепену пресуду донео суд који није био стварно надлежан. Зато је могуће да је Апелациони суд, којем су све ове чињенице и законске одредбе биле познате, избегао да одлучује по жалби у овој парници.

Могуће је да извршна власт није имала довољан утицај на судије Апелационог суда, а да је имала утицаја на судије Вишег суда.

 

ВРЕДНОСТ СПОРА

 

Нејасно је зашто је о жалби ПИО фонда на пресуду П 40/18 одлучивао Виши суд у Новом Саду, а не Апелациони суд. За одлучивање по жалбама против одлука првостепеног – основног суда у којима вредност спора прелази 3000 евра надлежан је, по Закону, Апелациони суд. У парницама у којима је вредност спора испод три хиљаде евра по жалбама одлучује Виши суд.

У пресуди из Бачке Паланке вредност спора утврђена је у износу 405.154,52 динара, што је 3.422,20 евра. У тужби поднетој 29. јануара 2018, тужилац пензионер тражио је исплату 351.578,57 динара плус законска затезна камата на сваки појединачни износ месечне разлике пензије који му није исплаћен од 9. децембра 2014. до 31. децембра 2017. године.

Вредност спора на првом рочишту пред судом, 29. марта 2018, само у траженој главници износила је 2.966,05. евра (351.578,57 динара). Но, тужбени захтев није била само главница већ и законска затезна камата на ту неисплаћену главницу. Тако ни само тај износ главнице, без тражене камате, није могао бити узет као вредност спора.

Одређено је вештачење како би суд прецизно установио износ који је тужилац тражио од ПИО фонда – главница плус камата. Вештак финансијске струке утврдио је, у мају прошле године, да је главница 351.478,57 динара, а да камата на сваку појединачну месечну неисплаћену разлику пензије износи заједно 53.676,95 динара. Укупно 405.154,52 динара, што представља и вредност спора.

Овај износ јасно је образложен у пресуди и назначен као вредност спора на првој страни. Према томе, за одлучивање по жалби у овом спору чија је вредност 3.422,20 евра по званичном средњем курсу Народне банке Србије 10. јануара ове године када се огласио ненадлежним – Апелациони суд је био надлежан.

Околност да је суд обавезао ПИО фонд да тужиоцу исплати главни дуг од 351.478,57 динара не може да утиче на одређивање надлежности другостепеног суда, и то није спорно ни по закону ни у пракси судова.

 

О ТЕМПОРА, О МОРЕС!

 

Образлажући преиначење пресуде, Виши суд у Новом Саду дословно је преписао одговор ПИО фонда на тужбу и наводе жалбе Фонда, а није дао разлоге из којих не прихвата правни став првостепеног суда.

А тај правни став је да је Фонд био дужан да свим корисницима, па и пензионеру Ј.М., којима је умањио пензију, претходно, по службеној дужности, донесе решење о умањењу пензије с поуком о правном леку. Посебно што је чланом 99 Закона о пензијском и инвалидском осигурању одређено да жалба не задржава извршење решења.

Овакво умањивање износа пензије без претходног доношења решења тужиоцу директно је супротно Закону о пензијском и инвалидском осигурању и Закону о општем управном поступку. Таквим поступањем Фонда, тужилац је лишен не само дела своје пензије као стеченог права које је одређено правоснажним решењем ПИО фонда, већ је лишен и права на правни лек – жалбу.

Дакле, по ступања на снагу Закона о привременом уређивању исплате пензија, Фонд је био обавезан да донесе решење сваком пензионеру у складу са чланом 105 став 2 Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Ново решење ће се донети и ако се сазна за чињенице које су од утицаја на право осигураника, а које су настале после доношења решења"). Тим решењем пензионерима би било омогућено Уставом гарантовано право на жалбу (члан 36 Устава: "свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву"), које гарантује и Европска конвенција о људским правима као саставни део домаћег права.

Држава је могла да одузима део пензија пензионерима иако би се пензионери жалили на то. Та, у овом случају потпуно занемарена, жалба не би одлагала извршење. Режим је могао легално и законито да спроводи, како Вучић каже – економску стабилизацију, а преко леђа око 700.000 пензионера.

Али, због "ефикасности и економичности", како је то објаснило Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања 6. јула 2015. године, држава је закључила да "није целисходно водити 600.000 управних поступака, односно поступака по жалби и евентуално управних спорова...", и намерно је погазила своје законе и Устав. Управо ускраћивањем права на жалбу ПИО фонд је, као извршна државна служба, пензионерима причинио материјалну штету.

Фонд је морао да поштује и спроводи Закон о привременом уређивању исплате пензија, али у том спровођењу није смео да крши друге законе из те области ни Устав Србије, као што је учинио!

Виши суд у Новом Саду је, међутим, оценио да "у поступању ПИО фонда није било незаконитог и неправилног рада"!

У образложењу преиначене пресуде наведено је: "до исплата умањених пензија дошло је на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, па је тужени ПИО фонд био дужан да поступа у складу с овим Законом, због чега не може да постоји његова одговорност за разлику у износима пензије које тужилац (пензионер) сматра припадајућим, односно исплаћеним. Поменутим законом предвиђено да ће се приликом исплате, износ пензије чија висина је већ била утврђена Законом о пензијском и инвалидском осигурању, процентуално умањити, тако да је тужени ПИО фонд у свом раду заправо само примењивао Закон по коме је он био и овлашћен, а уједно и обавезан."

Виши суд у Новом Саду не само да на овај начин није "објаснио" бруталну масовну незакониту и неуставну пљачку око 700.000 пензионера, већ је оваквим "објашњењем" власт тим људима директно, а бестидно, практично поручила да их сматра малоумницима и будалама.

 

БЕЗОБРАЗЛУК БЕЗ МЕРЕ

 

До које мере иде овај државни безобразлук показује и део образложења у којем се Виши суд у Новом Саду позива на Уставни суд Србије, и каже "Решењем Уставног суда Републике Србије из септембра 2015. била је одбачена иницијатива за покретање поступка за оцену уставности".

Истина је да се Уставни суд није упуштао у одлучивање да ли је Закон уставан – нашао је "да нема основа за покретање поступка за утврђивање неуставности овог Закона".

Уосталом, пензионери у тужбама, па ни у парници пред Основним судом у Бачкој Паланци, уопште нису помињали уставност Закона о умањењу пензија, него незаконит рад ПИО фонда!

У образложењу пресуде П 40/18 јасно је написано како ПИО фонд неосновано истиче да суд у Бачкој Паланци није надлежан да оцењује уставност Закона који је донела Скупштина, ни да утврђује, оцењује нити мења висину износа пензије било ком пензионеру. Суд у Бачкој Паланци "нити је расправљао чињенице које наводи тужени (ПИО фонд), нити је тужилац (пензионер) тужбеним захтевом тражио оцену уставности било ког акта, већ је тражио исплату износа који је правоснажним решењем туженог (ПИО фонда) утврђен као висина припадајуће пензије", стоји у образложењу.

Охрабрени оваквом правном бахатошћу, из страха или незнања, свеједно, неке судије у последњих месец дана журе да окончају парнице у којима су пензионери тужили државу. Образложења су им копирани ставови самопроглашеног врховног судије и његове власти.

 

СУЂЕЊА ВАН ЗАКОНА И ЈАВНИ ИНТЕРЕС

 

Пет судија Првог основног суда у Београду отишле су и корак даље па су, противзаконито, пресудиле без расправе пред судом одбијајући тужбе пензионера : И.Т.В. (у предметима П 22606/18, П 17768/18, П 22536/18), В.Ш. (предмети П 17962/18, П 19101/18, П 15719/18), Н.Б. (предмет П 14592/18), И.М.Р. (предмет П16923/18), С.И. (предмет П бр.22554/18). У тим случајевима судије су поступиле као да спорних питања нема! Као да су пензионери били сагласни с ПИО фондом да им четири године одузима део пензије и с начином како је то учињено, и као да нису ни тужили државу!

Устав Србије, у члану 58, јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона: "Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона... Законом се може ограничити начин коришћења имовине."

Пензија је имовина – приватна својина, па не може бити ограничена нити умањена без доношења Закона о јавном интересу.

Скупштина Србије потврдила је 26. маја 2016. године (документ број 9-862/16) да није донет Закон о утврђивању јавног интереса за доношење Закона о привременом уређивању начина исплате пензија. Према томе, јавни интерес за одузимање дела пензија пензионерима у Србији званично и формално није утврђен законом. А могао је, па и требало је да буде.

Као што је, на пример, учињено за "Београд на води". Донет је Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта "Београд на води" ("Службени гласник РС" 34/2015 и 103/2015). Јавни интерес, у том случају, представља основ који оправдава екпропријацију која као правни институт представља изузетак од неприкосновености приватне својине.

Закон о привременом начину исплате пензија донет је 2014. године без јавне расправе, уз образложење Владе "да је та мера неопходна због тога што се Србија суочава с тешким финансијским проблемима и што је близу банкрота". Ипак, такво образложење није било довољно драматично и озбиљно да се "неопходност" и избегавање "близине банкрота", као разлог за одузимање дела пензија око 700.000 људи у Србији, прогласи јавним интересом у складу с Уставом! Без обзира на то, пензије су умањиване четири године.

У случају правоснажне преиначене пресуде П 40/18 из Бачке Паланке изјашњаваће се Врховни касациони суд и Уставни суд. Ако Врховни касациони суд преиначи пресуду Вишег суда у Новом Саду тако што ће одбити жалбу туженог ПИО фонда и потврдити првостепену пресуду, значи, само по себи, да ће то бити у корист пензионера Ј.М.

Уколико Врховни касациони суд укине пресуду Вишег суда у Новом Саду, значило би да ће по жалби одлучивати надлежни другостепени суд, дакле Апелациони суд или Виши суд.

Ако Уставни суд утврди да је тужиоцу пензионеру повређено право на правично суђење, онда пензионер може да тражи понављање поступка позивајући се на ту одлуку Уставног суда.

А када је реч о Уставном суду Србије... Еееее, како би рекао Александар Вучић.