ЛИЦЕ И(ЛИ) НАЛИЧЈЕ УСТАВНОГ СУДА

НЕКАД И САД – КАКО СУДОВИ ПОСТУПАЈУ КАДА ДРЖАВУ ТУЖЕ СУДИЈЕ, А КАКО КАДА СУ ТУЖИОЦИ ПЕНЗИОНЕРИ

 

Пише: Златко Чобовић

ВРЕМЕ, 1470, 7. 03. 2019.

ПРЕ ДЕВЕТ ГОДИНА СУДОВИ И УСТАВНИ СУД ПОКАЗАЛИ СУ ДА МОГУ ДА СУДЕ ПО ЗАКОНИМА И УСТАВУ, ПРОФЕСИОНАЛНО И ЧАСНОКАД ХОЋЕ, КАД СЕ НЕ ПЛАШЕ, КАД НЕМАЈУ ПОЛИТИЧКЕ НАЛОГЕ, АЛИ ДАНАС ЕГЗИСТЕНЦИЈА НЕ ЗАВИСИ ОД СТРУКЕ ВЕЋ ОД ПОЛИТИКЕ

Судови у Србији, првостепени и другостепени, и Уставни суд Србије поново су на масовном испиту знања, професионализма, части и независности: одлучују о тужбама пензионера против државе Србије и о иницијативи Уставном суду за оцену уставности и законитости Закона о привременом уређивању начина исплате пензија. Поново, јер су од 2009. године доносили одлуке по тужбама неизабраних судија и тужилаца против државе.

У оба случаја причињена је материјална штета незаконитим и неуставним поступањем државе. Разлика је само (та чувена српска речсамо) у броју оштећених. Пре девет година финансијски је закинуто више од хиљаду судија и тужилаца, а од 2014. године материјално је оштећено око 700.000 пензионера.

Апсолутно у складу са законима и Ус­та­вом, редовни, првостепени и другостепени судови и Уставни суд Србије демонстрирали су од 2009. године правни однос према судијама као према људима. Данас би, поступањем по законима и Уставу, требало да покажу да ли, правно, и пензионере третирају као судије, као људе, или као 700.000 грла стоке.

Судећи по првим пресудама, образложењима и начину на који су донете, по великом притиску извршне власти на судску, с акцентом на председника државе који садржај пресуде зна пре него што је званично донета, "независно" правосуђе најстарије грађане усмерава у Европски суд за људска права у Стразбуру по потврду да од своје државе заслужују правни третман достојан људи.

 

КАД СУДИЈЕ ПРЕСАВИЈУ ТАБАК

У децембру 2009, одлуком Високог савета судства изабран је 1531 судија, а није реизабрано 837 од око 2200 дотадашњих судија. Државно веће тужилаца није поново изабрало више од 160 дотадашњих јавних тужилаца.

Уставни суд Србије усвојио је, у другој половини 2012. године, све тада поднете жалбе – укупно 590 жалби судија и 124 жалбе тужилаца и заменика јавних тужилаца против одлука којима су им одбијени приговори.

До марта 2013. године, у складу са Законом о парничном поступку Републичком јавном правобранилаштву било је поднето више од 600 предлога за мирно решавање спорова. Није било много људи који су се на овај начин договорили с државом. Тако да је од тог броја, по истеку рока од 60 дана за одговор, уследило око 200 тужби против државе.

Правобранилаштво, као важан део државе, реаговало је бахато – није одговарало на предлоге за вансудска поравнања. А могло је, рецимо, са судијама да договори исплату дуга на рате. Трошак државе могао је знатно да буде умањен. Тужиоци би се, можда, одрекли камата, јер је земља тада била у кризи. Не као данас – у златном добу, као никад у историји, како то изгледа гледано кроз наочари председника државе Александра Вучића.

Посао је завршаван пред судовима у корист судија. Своте које су судије у улози тужилаца тражиле од државе биле су од најмање милион до шест милиона динара. За два месеца, у фебруару и марту 2013, дуплиран је број судија које су тужиле државу – од 300 на 600 тужби. Судије су захтевале накнаду не само и материјалне, већ и нематеријалне штете – за претрпљене душевне болове.

Да је досуђивано сваком тужиоцу по милион динара, што је био најмањи новчани износ, то би било најмање 600 милиона динара из буџета. А не само да је досуђивано више, јер су такве биле реалне суме које је држава дуговала, него је на те износе држава плаћала камате, па судске трошкове, накнаде за вештачења, таксе...

И те 2009. године у Србији је на власти био неки политички режим. Били смо тада далеко – не од идеалног, већ од просека. Као што смо и данас. Упркос ненормалној диоптрији Вучићевих наочара. И тада је Србија имала административни апарат који је и грешио, као што и сада греши. Имала је и буџет из којег су плаћане те грешке политичара појединаца и њихових партија. Као и данас. Није било политичких и правних последица за оне који праве те грешке, као што их нема ни данас. Бар не још. И тада је постојала тежња режима да контролише судску власт, која је и тада била самостална и независна од законодавне и извршне власти по Уставу, као што би требало да је и данас.

Где су судови у овој паралели случајева судија и пензионера, који су масовно тужили државу, посебно – Уставни суд Србије?

 

СВЕ ПО СПИСКУ

 

Високи савет судства објавио је, у децембру 2009. године у "Службеном гласнику", одлуку о избору судија. Ова одлука, осим констатације о престанку судијске дужности и списка 837 имена дотадашњих судија које нису реизабране, садржала је кратко, уопштено образложење које се односи на све неизабране судије, и за све са списка је кумулативно утврђено да неиспуњавају ниједан услов за поновни избор.

Судијама је, по Уставу, у случају престанка судијске функције гарантовано право на жалбу Уставном суду. По Закону о високом савету судства, одлука о неизбору судије, и против које је дозвољена жалба, мора да буде конкретна, да се односи на судију именом и презименом, и да у њој буду јасно, индивидуално наведени разлози због који тај судија није изабран.

Осим супротности са законима и Уставом, општа одлука са списком неизабраних судија била је супротна и Европској конвенцији о заштити људских права и слобода.

Ту је на сцену ступио Уставни суд Србије у саставу: председница Боса Ненадић, судије Оливера Вучић, Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Горан Илић, Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, Милан Марковић, Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, Драган Стојановић и Предраг Ћетковић.

Поводом уставних жалби неизабраних судија, Уставни суд је најпре тражио од Високог савета судства обавештење да ли су неизабраним судијама достављане појединачне одлуке о томе да нису изабрани, са индивидуализованим разлозима неизбора, и правом на жалбу. Одговор је био негативан.

Одлучујући о уставним жалбама неизабраних судија, Уставни суд је оценио да "судијама којима је судијска дужност престала због тога што у том поступку нису изабране не може бити ускраћено право на жалбу против оспорене Одлуке".

"Притом, Суд је посебно имао у виду да је право на жалбу Уставом зајемчено сваком лицу (физичком или правном) против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу", наведено је у образложењу једне од одлука Уставног суда.

Уставни суд је подсетио да члан 32. став 1. Устава јемчи сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

О обавези да сваки неизабрани судија добије решење које се односи на њега лично, Уставни суд је закључио: "Навођењем конкретних, индивидуализованих разлога због којих судија није изабран за сталну судијску функцију, услед којих му је престала судијска дужност, доносилац оспореног акта износи аргументе на основу којих се може закључити да његова одлука није последица самовоље и арбитрарности, а истовремено се лицу на које се одлука односи даје могућност да делотворно користи правно средство, које му стоји на располагању ради оспоравања основаности донете одлуке."

Уставни суд је истакао да "сваки појединачни акт државног органа којим се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу мора бити образложен у поступку његовог доношења, чиме се обезбеђује елементарна правичност спроведеног поступка, гарантована одредбом члана 32. став 1".

Уставни суд Србије показао је лице, и на том темељу редовни судови су судили и пресуђивали по тужбама судија против државе. И првостепени и другостепени судови утврдили су да је неизабраним судијама причињена штета и досуђивали су накнаду штете.

 

НАКНАДА ШТЕТЕ

 

Према пресуди Апелационог суда штета је овако описана: "Када је реч о материјалној штети у имовини оштећеног, треба имати у виду неостварену добит која се мери према плати и другим примањима коју би запослени остварио да није био противправно лишен вршења дужности у назначеном периоду. То је плата коју би остварио тамо (у суду или јавном тужилаштво, примедба аутора) где би према редовном току ствари вршио дужност у овом периоду."

У образложењу једне од пресуда Првог основног суда у Београду написано је: "Дакле, с обзиром да је штета прузрокована услед противправних одлука донетих од стране органа тужене (државе Србије, примедба аутора) то је суд обавезао тужену да тужиоцу накнади причињену штету... Основ одговорности тужене по мишљењу овог суда базира се на члану 172 Закона о облигационим односима који прописује да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем своје функције."

Дакле, судијама који нису прошли реизбор у реформи правосуђа 2009. судским одлукама надокнађена је материјална штета – неисплаћена вишегодишња зарада са каматама и зато што им нису била достављена појединачна решења са правом на жалбу.

С друге стране, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, примењујући Закон о привременом умањену пензија 2014. године, пензионерима је умањио пензије, пропуштајући да сваком од њих донесе појединачни управни акт – решење о износу умањење пензије с образложењем и поуком о праву на жалбу. На то ПИО фонд обавезује системски Закон о пензијском и инвалидском осигурању чије одредбе нису стављене ван снаге нити су суспендоване.

На тај начин држава је, преко свог органа ПИО фонда, сваком од пензионера причинила материјалну штету. Уз то, пензија је стечено имовинско право које не може бити укинуто нити ограничено (умањено) без доношење Закона о јавном интересу. А тај закон о овом случају није донет, што је званично потврдила и Скупштина 26. маја 2016. године, документ број 9-862/16.

 

СТРУКА ИЛИ ПОЛИТИКА

 

У случају данашњих тужби пензионера против државе, судије Првог основног суда у Београду, као првостепеног – које су 2009. године умеле да објасне како су, због чега, од кога и зашто неизабране судије претрпеле материјалну штету – у више предмета пресуђивале су и без суђења.

Судије су свесно погазиле и члан 32 Устава Србије, о праву на правично суђење, који помиње Уставни суд Србије у случају судија, и зажмуриле пред чињеницом да је држава код пензионера грубо прекршила Уставом гарантовано право на жалбу (члан 36).

Уставни суд Србије, у готово истом саставу као и кад је одлучивао о судијама (председник Весна Илић Прелић, и судије: Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, Милан Марковић, Боса Ненадић, Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, Драган Стојановић, Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић), расправљао је у септембру 2015. године о иницијативи пензионера.

На чак 24 странице детаљно је елаборирао ситуацију – као да је одлучивао о томе да ли је Закон уставан или не. А није, иницијативу је одбацио. Закључком да "није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о привременом уређивању начина исплата пензија", Суд је показао своје наличје.

Утисак је да је Уставни суд донео овакво решење, нашавши се у маказама, у ситуацији када струка налаже једно а политика друго, кад егзистенција не зависи од струке већ од политике.

Удружење синдиката пензионера Србије по други пут се, 23. фебруара, обратило Уставном суду Србије иницијативом за покретање поступка ради оцене уставности Закона по којем су умањиване пензије.

"Решењем Уставног суда Србије ИУ3-531/2014 од 16. 10. 2015. године одбачена је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности оспореног закона са Уставом и потврђеним међународним уговорима. Одбацивање иницијативе дозвољава могућност подношења нове истицањем нових разлога и право иницијатора да укаже на све, намерно учињене пропусте Уставног суда у погледу тумачења оспореног Закона и Устава, као и различите ставове овог суда по истом правном основу, што је резултирало једним крајње површним, противречним и нелогичним образложењем, заснованим на злоупотреби права", наведено је у образложењу ове иницијативе.

Злоупотреба права забрањена је чланом 17. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода која гласи: "Ништа у овој Конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом".

У поновном одлучивању Уставни суд неће обавезивати решење које је донео 16. октобра 2015. године, тако да неће моћи да се оглуши о најновији захтев правдањем да се о истој ствари већ изјаснио.

Овај Суд је, наиме, у одлуци од 28. маја 2010, поводом уставне жалбе једног судије, истакао да га претходне одлуке у истој ствари не обавезују.

"Ставови Суда изнети у Решењу ИУз-43/09 од 9. јула 2009. године, у погледу неприхватања иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 99. став 1, члана 100. и члана 101. став 1. Закона о судијама, нису од утицаја на другачију одлуку Уставног суда по поднетој жалби, јер одлука о сагласности законских одредаба са Уставом и потврђеним међународним уговорима, сама по себи, не значи и да су одредбе које су биле предмет оцене правилно примењене, а о томе је Уставни суд надлежан да одлучује у поступку по жалбама судија због престанка судијске дужности", навеле су тада судије Уставног суда.

Пензионери су Суду дали рок за изјашњење до 15. априла. То је време у којем ће Уставни суд Србије, одлуком или ћутањем, морати да покаже своје лице или наличје.