НОВОГОДИШЊА ЧЕСТИТКА ПЕНЗИОНЕРИМА СРБИЈЕ

Године су прошле пуне мука...

Понижени и увређени, чекају обећане боље дане, ако их на том путу смрт не претекне

Када се започне прича о пензионерима у Србији данас, тешко је било шта рећи, а да се не осврне на прошлост, јер се управо у том периоду крију разлози доброг или лошег живота пензионера данас.

Али, ако прошлост оставимо историчарима, а реч дамо економистима, онда долазимо до фрапантне слике која нам открива да је бахатог, нерационалног, недомаћинског односа према пензионерским парама, било и у време претходног друштвеног уређења, а не само данас, у "либералном" капитализму, ако је то назив за ово време у коме живимо.

У време када је однос запослених и пензионера био 4:1 у корист запослених, каса ПИО Фонда се пунила брзо и лако, али се брзо, лако и неодговорно новац трошио на све што се у држави ново правило и градило. Кад год је за нешто требало, узимало се из ПИО Фонда. Новац је трошен без икакве потврде да је из Фонда узет, без обавезе враћања и без било каквих обавеза према пензионерима.

И наравно, године прођу, власт се промени, друштвено уређење и систем се промени, и све се заборави. Најчешће, намерно. Ко је где био, ко је шта радио, ко је шта платио. Све се заборави. Као и много пута до сада, у Србији све почиње из почетка, и наравно, од празне касе.

 И тако, пензионери постану вишак, у сопственој земљи коју су градили, у којој су радили а нису ни питали да ли ће им бити плаћено или не, у којој су новац издвајали за све што треба и што не треба, па и за своје будуће пензије, једног дана када не буду могли да раде.

 

Да ли Србија мрзи своје пензионере

Теоретско питање из међунаслова, постављају данас стотине хиљада пензионера, који живе, не онако како су по Закону о ПИО заслужили и зарадили, него како им власт одреди.

Прво, да ли је стварно истина да Србија мрзи своје пензионере, или је то привид.

 

Теза прва.

Уместо да кривичну, материјалну и моралну одговорност за уништавање ПИО Фонда, и крађу пензионерских пара, поднесу они који су то деценијама радили, па и данас раде сличне ствари, власт која је одговорна за функционисање државе, ништа не чини да ту криминалну навику дела политичара промени. Да се ствари доведу у ред, да се зна шта је чије и да се зна чије су паре у ПИО Фонду и ко има право да одлучује о њиховом трошењу.

Уместо ефикасне акције државних органа на поштовању постојећих закона и доношењу нових, којима би се управљање новцем пензионера довело у склад са законима, и повећала финансијска одговорност и дисциплина,  пензионерима се саветује да буду стрпљиви.

 

Теза друга.

Послодавци раде против пензионера тиме што не уплаћују доприносе у ПИО Фонд за запослене, чиме директно урушавају ПИО Фонд, и спречавају га да обавља функцију због које је основан, и стварају слику да је даље постојање Фонда непотребно или немогуће.

 

Теза трећа

Судови раде против пензионера, тако што не пресуђују у корист покрадених пензионера.

 

Теза четврта

Уставни суд ради против пензионера и својим ћутањем штити неуставне и неразумне одлуке актуелне власти.

 

Дакле није привид

Из свега горе набројаног, као и многих других доказа, можемо да констатујемо следеће: Пензионери су непожељни сведоци криминалног понашања дела власти у односу на средства која су у претходним деценијама издвајали, и најљући противници криминалног понашања данашњих послодаваца према данашњим запосленима, будућим пензионерима.

Такође су непожељни сведоци рада дела политичара који и данас посматрају, и само посматрају, шта се и како ради, и праве се да не виде оно што сви виде: Крађу средстава која би требало да буду уплаћена у ПИО Фонд, обезвређивање и урушавање имовине ПИО Фонда, и виде  да актуелна власт то прећутно одобрава.

Да ли има правде у Србији за пензионере?

Како сада ствари стоје - нема!

Из овога произлази следеће питање: Да ли има правде у Србији за запослене?

Како сада ствари стоје - нема!

Сведоци таквог рада и стања, нигде, па ни у Србији нису пожељни. Значи да 1.700.000 пензионера у Србији, треба да схвате да су - НЕПОЖЕЉНИ.

Коме су непожељни пензионери у Србији?

Онима који би и даље да се богате криминалним пословима, да своје богатство стичу на туђим леђима, завлачећи руке у туђе џепове, а не стварним радом, стварањем нових вредности.

Знају они да је овако и брже и лакше, нарочито када власт на све то жмури и прави се да не види.

Дуги низ година синдикати траже да се у Србији ураде социјалне карте, али да се ураде и имовинске карте.

Дуги низ година, представници власти који се периодично смењују, причају о томе, како су управо започели тај посао, како ће га ускоро завршити, само што није готов.... И ништа!

Наравно, сви знамо коме оваква ситуација одговара и коме не одговара.

Знате када ћемо добити социјалне и имовинске карте?

Када их натерамо да то направе.

 

Мало о међугенерацијској солидарности

Много је писано и код нас и у свету на ту тему. И све се своди на лепо понашање, на уступање места старијима у аутобусу, на мале ситне међусобне помоћи. Наравно да све то треба. На првом месту - будимо људи једни према другима, па ће нам и живот некако бити људскији и лакши. Али то није основна нит у овом тексту. Има још нешто.

Вековима у синдикалном организовању, најскупља и најважнија реч је - солидарност! Та магична реч, која леди крв у жилама послодавцима, крупним капиталистима па и државним органима који их штите у њиховим нечасним и криминалним радњама. Та магична реч која буди наду у бољи живот запосленима и њиховим породицама. Та магична реч која је - светло на крају тунела, за многе којима је наметнуто да буду робови. Та реч која је стотинама година спасавала од смрти милионе људи.

Солидарност међу запосленима!

Солидарност међу пензионерима!

Солидарност између запослених, који ће једнога дана постати пензионери и садашњих пензионера!

Да ли је могућа солидарност данас?

Доказано и проверено стотинама хиљада пута - солидарност је могућа и пожељна свуда где грађани, или одређене групе грађана не могу да остваре своја основна права.

Да ли је могуће остварити солидарност запослених и пензионера?

Јесте. Зато што пензионери са својим вишедеценијским искуством су способни да препознају одлуке власника крупног капитала, које су штетне по грађане и запослене, и морају бити иницијатори акција осветљавања таквих активности и покретачи борбе против њих.

А запослени? Они имају моћ. Они имају праву моћ, која има такву снагу и силу, да од ње дрхти пола планете.

Хоћемо ли успети да остваримо овакву хармонију?

Већина ће рећи да је то неоствариво, немогуће.

Али, свака борба је боља од чамотиње у лажним обећањима1

И најдужа путовања почињу првим кораком.

Начинимо онда тај први корак - све је у нама!

 

ДРАГЕ КОЛЕГЕ И КОЛЕГИНИЦЕ СРЕЋНА НАМ И УСПЕШНА

НОВА 2020. ГОДИНА

 

Љубиша Бабић

генерални секретар

УСПС

  • Штампа