ПУТУЈ ЕВРОПО

Радници свих земаља, уједините се!

Власт често тврди да нам радничка права клизе у погрешном смеру „због тога што Европа од нас то тражи“. Истина је свакако другачија – усклађивање са правним тековинама Европске уније може потенцијално донети доста тога доброг радницима у Србији. Зашто? Зато што су чак и минимални европски стандарди (а Европска унија се заиста није у прошлости пуно бавила овом облашћу) који важе за европског радника понекад доста више постављени од обима и квалитета радних права који се остварују према домаћим законима. Изговор да Европа нешто од нас захтева је заправо невешт покушај да се замаскира додворавање предаторском капиталу, долазио он из Европе или не.

Тако су агенцијски радници захваљујући хармонизацији националног радног права с правом ЕУ први пут добили право да раде у радном односу. Закон о агенцијском запошљавању показао је, међутим, и чврсто опредељење актуелних власти да све оно што се мора усвојити из Европске уније, а што иде у корист радничким правима, буде кроз законске текстове минимализовано и практично обесмишљено. Па смо тако могли видети да и поред новог закона који их наводно штити, агенцијски радници нису добро прошли у таласу отпуштања у пандемијској кризи.

„Тражи“ Европа још нека усаглашавања која ће донети какво-такво побољшање радничких права у Србији. На пример, укидање рада ван радног односа, што је посебан трн у шапи предаторима који послују у Србији. Нема сумње да ће се и за то наћи решење које ће ићи њима у корист, да се формално штиклира нека врста усаглашавања а да при томе радницима не буде – далеко било – нешто боље у процесу рада.

Европа међутим иде даље, не обазирући се пуно на посрнуле државе које трче трку ка дну. Тако се недавно појавио Предлог директиве о примереним минималним зарадама у Европској унији. Директива представља резултат рада на јачању такозваног европског стуба социјалних права, иницијативи која је протеклих година пронашла свој пут ка врху агенде европских институција. Ова ревитализација идеје јачања радних и социјалних права, односно уједначавања квалитета тих права у свим државама ЕУ, свакако охрабрује.

За сада је реч само о стидљивом покушају усаглашавања основних правних стандарда у овим областима, али чињеница да тај процес има подршку европских институција, а рекло би се и већине држава чланица ЕУ, важан је одмак од претходне тактике игнорисања социјалних проблема који су настали као последица свеопште неолибералне експанзије у областима радног и социјалног права. У том смислу, Директива би – ако се усвоји с предложеним садржајем – требало да буде наставак изградње минималних радноправних стандарда чија би имплементација на територији свих чланица ЕУ свакако значила умањење или чак искорењивање различитих тренутно актуелних облика радне експлоатације.

У образложењу предлога износе се занимљиви подаци о минималним зарадама у Европској унији. Оне су у просеку 60 одсто ниже од медијана бруто зарада и/или 50 одсто од просечне бруто зараде у готово свим државама чланицама. Истовремено, у девет држава чланица у 2018. години минималном зарадом која је била прописана законом није био осигуран довољан доходак како би радник који прима минималну зараду прешао праг ризика од сиромаштва. Наводи се и како у многим државама нису сви радници обухваћени законским правом на минималну зараду. У многим државама, дакле, минимална зарада је обесмишљена и инструмент је радне експлоатације која води сиромаштву радника и његове породице, без обзира на број радних сати и вредност уложеног рада. Звучи познато, зар не? Апсолутно исти механизам примењује се и у Србији.

Основна идеја текста Директиве јесте да се радницима омогуће зараде које ће бити довољне за достојанствен живот у складу са међународним стандардима. Као и да се омогући што већи обухват радника који имају право на минималну зараду. Директивом су предвиђена два механизма за тако нешто – уредити минималну зараду законом, тако да важи за све послодавце односно примењује се на све раднике, и уредити минималну зараду колективним уговорима, тако да покривеност радника у делатностима на које се колективни уговор односи буде барем 70 одсто. Износ минималне зараде одређује се према куповној моћи односно трошковима живота, висине и стопе раста бруто зарада (на националном нивоу) и кретања продуктивности рада.

Ови критеријуми звуче, иако доста уопштено постављени, као веома рационални. Са једне стране, минимална зарада штити раднике од сиромаштва и прати кретање општег нивоа зарада у држави, а са друге стране прати кретање вредности рада самог радника – ако се продуктивност повећа, повећава се и профит послодавца, а самим тим то мора имати утицаја на све зараде па и минималне. Директива предвиђа и нешто што је уобичајено и у складу са досадашњим решењима, а што би у Србији данас деловало као научна фантастика – да се кроз контролу обезбеди поштовање одредби о минималној заради и да послодавци код којих се утврди кршење правила о минималној заради не могу добијати послове на јавним набавкама, концесије, нити у било ком облику сарађивати с државом. Јер ко ради против правног система државе и експлоатише раднике који финансирају државни буџет, не заслужује да користи новац који из тог буџета долази. Једноставно, зар не? А опет тако далеко од пракси у Србији.

Примена Директиве могла би довести, према анализама, до директног повећања минималне зараде за 10 до 20 милиона радника у Европској унији, односно до жељеног циља да минимална зарада износи макар 60 одсто од медијане зараде у свакој од држава чланица. Пројектује се смањење сиромаштва од око 10 одсто на нивоу ЕУ, као и смањење у разликама зарада које добијају жене и мушкарци за минимум 5 одсто. То ће наравно значити повећање трошкова рада послодаваца и смањење њихове добити. Процењени негативан утицај на запошљавање је међутим минималан и у највећем броју земаља кретаће се око 0,5 одсто, а при том практично неће утицати на конкурентност послодаваца на тржишту.

Другим речима, наведене реформе система минималних зарада многима могу донети добро а да при томе неће имати негативне последице по укупну економију држава. Усвајање Директиве било би другим речима лоша вест једино за послодавце, и то оне који својим радницима тренутно исплаћују мизерне зараде – они ће сносити терет одустанка од политика екстремне радне експлоатације својих запослених.

Отпори оваквим покушајима веома су озбиљни, што је наравно и очекивано. Крупни капитал има заштитнике својих интереса у Бриселу као и свугде у свету. То се најбоље видело у (не)очекиваним изменама које су у последњем тренутку начињење у тексту Директиве о транспарентним предвидивим условима рада у Европској унији, која је усвојена 2019. године. Ова Директива могла је да буде револуционарна када је реч о будућем положају радника у такозваним прекарним, атипичним или флексибилним моделима радног ангажовања, али је у последњем кругу измена прилично разводњена и ублажена у корист послодаваца. И поред тога, ако се успешно пласира и усвоји идеја о јединственим критеријумима утврђивања минималних зарада на нивоу ЕУ, то би могло водити и другим, још прогресивнијим решењима уједначавања положаја радника широм Европске уније.

И шта сад? Тешко је наставити са реториком о злој Европи која од нас тражи да будемо сиромашни, када се испоставља да та зла Европа своје политике окреће ка ефикаснијој борби против неолибералних филозофија модерног ропства радника. Овај процес се у ЕУ одвија опрезно и лагано, али се ипак догађају позитивне промене. Наравно, он важи само у ограниченој мери и само када је реч о институцијама Европске уније – из појединачних држава чланица и даље можемо очекивати долазак „инвеститора“ који ће у Србији видети пре свега шансу да у непосредном комшилуку ЕУ нађу радну снагу под условима рада који више нису дозвољени у матичним земљама из којих долазе.

Не чуди отуда што сага о хармонизацији права Србије са правом Европске уније у области рада, запошљавања и социјалне заштите (Поглавље 19 у приступним преговорима) све више личи на причу без краја – годинама после формалног почетка преговора о чланству ова област није одмакла много. Скривена порука је јасна – актуелне политике рада, запошљавања, инвестиција, нису у складу са европским решењима и нису самим тим компатибилне са оним што нам се од европских правних тековина нуди. Зато се јавност храни причама о злој Европи, док нам штету заправо наносе појединачни интереси злих инвеститора (одакле год они долазили) и марионете на власти који им то активно омогућавају. Путуј, Европо.

Марио Рељановић

Пешчаник.нет


 

  • Штампа