ПЕНЗИЈЕ, ФОНДОВИ И МУЉАЊА

 

Сваки човек за свог радног века издваја понеку парицу и настоји да је некако сачува на дужи период са жељом да себи обезбеди колико толико мирну старост. Неки то раде по личном избору а већина, по закону који је донела власт, издвајањем дела зараде преко својих послодаваца у Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања запослених – то му је пун назив.

Првопоменути то раде својевољно и уз свесно преузимање дела ризика па се на то више нећу освртати. Запослени који по сили закона издвајају преко својих послодаваца део зарада у Фонд за који гарантује држава би требало да су у повољнијој ситуацији али није увек тако. Проблем видим већ у самом називу и питам се да ли је Фонд власништво републике или запослених или је израз “републички” само територијална одредница. Оно што могу да тврдим јесте да је Фонд некада заиста припадао запосленима све док га власт није видела као златну коку и одлучила да јој то буде капитални плен. Фонд је и пословао као Фонд док је њиме управљао Управни одбор од двадесетједног члана са пропорционално заступљеним представницима запослених, синдиката, пензионера и власти. А онда је власт променом закона, али противно свакој логици и здравој памети, разбуцала такав Управни одбор и оформила нови од седам чланова од којих четири именује влада. Остали чланови нису ни битни јер је јасно ко води главну реч – влада држи нож а остали само придржавају погачу и чувају прсте да би имали чиме да покупе мрвице. Дакле – извршна власт је отела Фонд од запослених и претворила га у своју манипулативну материјално политикантску масу за слање обећања пензионерима. Вучић Александар и његови сатрапи када год немају о чему да причају враћају се, по ко зна који пут, на обећења о повећању плата и пензија од тамо неког датума у будућности који се понекад веже за изборе. Вучићу Александре, не спајај плате и пензије у исту категорију; плата је накнада за рад а пензија је имовина – утуви то! Ја сам паре у пензијски фонд почео улагати пре него си се ти родио и уложио сам поприличну суму а ти си ме својим накарадним и неуставним законом четири године окрутно пљачкао јер си сматрао да је моја пензија мени превелика и приде ме с времена на време понижавао удељујући ми милостињу од пет хиљада динара а за то време си ме опљачкао за седам хиљада еура. Отео си део моје имовине а отето је проклето. Питам се шта ли ће се догодити ако ти бациш око на неку од просторија мог стана пошто закључиш да је исти за мене превелик.

Посебан проблем у пословању Фонда у садашњем времену представљају паре које запослени уплаћују као допринос за пензијско осигурање. Те паре би требале бити јавне али то уопште није тако и врло је тешко, готово немогуће ући им у траг. Као Удружење синдиката пензионисаних војних лица званично смо се обратили Фонду да нам као информацију од јавног значаја достави податке о уплатама доприноса за пензијско осигурање, да ли има субјеката који избегавају ту законску обавезу и који су, али нам Фонд ни на поновљени захтев није одговорио. Помоћ смо потражили од Повереника за информације од јавног значаја. Тек на његову интервенцију из Фонда је одговорено да те информације има министарство финансија. Открили смо да је Фонд само један подрачун у рачуну министарства финансија односно у буџету. Фонд је ту само служба која пензионерима прослеђује цркавицу коју им сваког месеца додели власт која више воли располагати туђим парама него леба јести. Главно опште питање је која је сврха М обрасца који послодавци попуњавају и достављају Фонду при пријему новог радника а главно питање за сваког запосленог појединца је зашто дозвољава да му власт сваког месеца узима део његове бруто зараде без икакве гаранције да ће то бити део његове пензије.

Имовина Фонда је повелика и требало би сви да раде на томе да је сачувају и увећају али није тако. Претходне власти су на томе радиле само декларативно у виду обећања и све је остало на томе. По једном од закона, од сваке приватизације у Фонд је требало да буде уплаћено двадесет процената од остварене цене. Касније је тај проценат смањен на десет али су оба закона остала затрпана у некој фиоци и ни један није примењен у пракси тако да је од свега остало само лепо обећање као и још нека после тога. Ипак, у разарању пензијског система најдаље је отишла тренутна власт тако што је показала лоше скривену намеру да Фонд лиши његове највредније непокретне имовине – бања и бањских лечилишта. Влада је донела Закључак којим препоручује и обавезује разне државне органе да они у име и за рачун Фонда изврше процене и поравнања имовине Фонда и да установе удео државног власништва са “топлом” препоруком органу управљања Фондом да одустане од било какве борбе за своју имовину односно да пристане на распродају исте под условима које одређују други. У Закључку се као имовина спомињу само бање и бањска лечилишта а о осталој имовини се мудро ћути – по мени не са поштеним намерама. Закључак је правни акт најнижег степена и најмање правне снаге али то не смета Влади да Закључком побија важеће законе. Да намере Владе нису поштене види се и по томе што Закључак није објавила у Службеном гласнику. Очито је да се све ради на црно и испод жита. Фонд располаже солидном количином пословног простора и када би се исти користио економски логично доносио би леп приход. Бање би требало да део својих прихода пропорционално уделу у власништву такође уплаћују у Фонд. Верујем да би то позитивно  утицало на прилив средстава у Фонд па онда не би смо морали слушати излизану флоскулу да један запослени не може издржавати једног пензионера. Неспорно је да су доприноси за ПИО основни приход Фонда и зато треба натерати све обвезнике да редовно извршавају обавезе али ни други извори нису за занемаривање. Поред свих проблема око пензија јасно је видљиво да се сви залажу како да их смање и обећају повећање али нико ни да зуцне о томе како обезбедити прилив средстава у Фонд. Професор Миодраг Зец каже – парафразирам:”Сви се отимају за кутлачу а нико не пуни казан”. Очита је намера владе да распрода све што се може продати – на крају ће ваљда продати и сам Фонд само да му пре тога сруше цену. Из такве владе ми свако мало слушамо лажљиве бајке о некаквој швајцарској формули па још модификованој од стране министра плагијатора сумњивог знања и још сумњивијег морала чију стручност и морал је оспорила званична академска заједница. 

Отимачина пензија није особина само наше власти, то су преписали. Пре њих пензионере је пљачкала власт у Швајцарској, Италији, Словенији, Румунији, Грчкој итд. Сви су завршили на суду а неки су дошли И до Европског суда за људска права у Страсбуру. Најбоље су прошли пензионери у Словенији – њихов Уставни суд је поништио одлуку власти и наложио враћање пара отетих од пензионера. Наш Уставни суд се на том предмету толико осрамотио и пао толико ниско да је то завредело да се у историји спомиње као лош пример у односима према људским правима обзиром да је основни задатак УС заштита људских права. Пошто ја власт почела са применом накарадног и неуставног закона велики број пензионера се обратио суду па се тако стигло и до Уставног суда. УС је добио неколико стотина уставних жалби од физичких и десетак од правних лица. Уместо да донесе одлуку којом је дужан да оцени уставност закона о умањењу пензија УС је донео решење којим одбија да обави свој задатак уз политикантско образложење којим брани ставове власти о угрожености државне економије и смањења пензија као најбољег лека за то. У решењу УС два огромна трна боду повез преко очију Јустиције: прво, тврди се да умањење пензија неће имати утицаја на живот пензионера којима су пензије умањене што је бесмислица испод свих граница, и друго, тврди се да за умањење пензије није потребно донети решење што је у потпуној супротности са Законом о ПИО где се децидно каже да се износ пензије одређује искључиво правоснажним решењем што УС не зна или покушава да се додвори предлагачу, доносиоцу и потписнику закона. Светла тачка у целој ујдурми УС-а су четворица праведника и правдољуба из састава судија УС-а који су издвојили мишљење и изнели своје ставове не желећи да затварају очи пред Јустицијом и грађанима. Као Удружење синдиката пензионисаних војних лица анимирали смо, уз свесрдну и здушну помоћ професора Миладина Шеварлића, тридесетиједног народног посланика да по праву које им даје Устав упуте Захтев Уставном суду да сам УС покрене поступак за оцену уставности закона о умањењу пензија. Онај ко жели да ме наједи сада ми може рећи: Уу, ала сте препали и насекирали УС. Верујем да вам је јасно да УС није ништа урадио и поред неколико протестних окупљања испред УС-а и достављања писаних ургенција по овом Захтеву. Судије УС-а не поштују ни Устав ни народне посланике који су их изабрали.

Посебан проблем тј. прави преседан представља група од близу шездесет хиљада пензионера који су као пензионисана војна лица из Фонда за социјално осигурање војних осигураника пребачени у Фонд за ПИО запослених. Било је то 31. 12. 2007. године када је пензионо одељење Фонда за СОВО избрисано из Министарства одбране скупа са припадајућим војним пензионерима а ови као нежељена проблематична деца гурнути у загрљај злочесте маћехе – Министарства за рад. Све је урађено траљаво и документацијски непотпуно на општем нивоу, а на појединачном толико лоше да се види очита намера избегавања одредби закона и ускраћивање већ стечених права код наведених пензионера. Са више детаља и пажње се припреми документација за премештање инвентара из фирме у фирму а овде се радило о људима. Новопримљеним пензионерима је требало донети нова решења о износу пензије према вредности општег и појединачног бода али то Фонд није урадио. Према речима финансијског директора Фонда то је био превелик посао за њих уз правдање да није било законског основа. Правници кажу да је било довољно донети Уредбу којом би се једнократно а једном за свагда и на, по све, прихватљив начин регулисала ова материја. Да је тако урађено не би смо у Фонду ПИО имали групу нежељених-дискриминисаних војних пензионера која је, спонтано или стихијски, настала 1. 1. 2008. године. Дискриминација војних пензионера је почела крајем јануара 2008. када је решењем Фонда извршено ванредно усклађивање пензија, тј. повећање за 11,06%. Ово повећање је војним пензионерима, од стране Фонда, ускраћено па су своје право потражили на суду. После неколико година потуцања по судовима дошло се и до Уставног суда. Уставни суд је са своје две Одлуке јасно рекао да наведено ванредно усклађивање припада свим пензионерима али нижи судови нису поштовали и још увек не поштују Одлуке УС-а. Због разлика у ставовима судова неки пензионери су делимично остварили своја права а неки још увек нису. Код дела ових пензионера преовладава став да би Фонд имао  много мање трошкове да им је од почетка исплаћивао припадајуће пензије и да се није инатио са пензионерима. Овако је поред исплате незаконито задржаних износа морао да исплати и судске, адвокатске,  трошкове судских вештака, и наравно следујуће камате. Али шта је њих брига, па нису то њихове паре! Пензионери и њихови адвокати су упорни – предмет је поново на Уставном суду, овога пута баш због дискриминације. И по овом питању решио је да арбитрира, а ко би други него Свемогући од Србије – Вучић Александар и то још током 2015. године. Прво је у Народној скупштини објавио – парафразирам: Дужни смо војним пензионерима триста милиона али решићемо то са стошездесет милиона. После тога је Влада донела Закључак којим овлашћује Фонд ПИО да кроз вансудско поравнање реши проблем дуга према војним пензионерима. Фонд је као заштићени дужник упутио војним пензионерима као обесправљеним дискриминисаним повериоцима непристојну понуду да се дуг реши вансудским поравнањем а на основу неке њихове рачунице по којој појединац добива око половине припадајуће суме - по принципу узми или остави. Неки су, нажалост, пристали на тај начин решавања проблема и делимично обесмислили део напора који су уложени у већи број јавних протеста испред јавних институција и Радио телевизије Србије – која од увек а и сада игнорише проблеме пензионера. Владин Закључак по овом питању је илегални неважећи документ јер се не види да је о истом расправљано на било којој седници, нема га ни у једном записнику а није објављен ни у Службеном гласнику.

Уместо закључка желим скренути пажњу свим пензионерима да су они због своје бројности веома моћна друштвена и политичка снага која може својим опредељењем на изборима озбиљно утицати на будуће правце развоја пензионог система и спречити очиту намеру политичке врхушке да пензије сведе на социјално давање тако што ће себи приграбити право расолагања пензионим доприносима а пензионере и даље замајавати лажним обећањима о Бизмарковом систему и швајцарским формулама модификованим од стране људи који су неколико пута ухваћени са прстом у пекмезу а и даље вичу – нисам. Запослене, без обзира ко је послодавац, желим да упозорим да их чека животно доба када ће морати у пензију – о томе неће моћи одлучивати. Међутим, могу одлучити о томе кога ће изабрати да им доноси законе о пензији и пензионисању тако да битку  добију док су још у радној снази јер ветерани не добијају битке. Ветерани треба да уживају плодове свога рада ако им их политички хајдуци не опљачкају као што се нама догодило. Све док Вучић Александар буде делио обећања о повећању пензија а никада не спомене потребу изградње и одржавања пензионог система ни садашњим ни будућим пензионерима – садашњим запосленима  не пише се добро. Закони се и даље неће поштовати а пензионерска примања ће све више попримати карактер социјалног давања које ће зависити од добре или лоше воље политичке клике у врху власти.

Дискриминисани и опљачкани пензионер и ветеран

Миле Делић