ИЗМЕНЕ ЗАКОНА О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Радикално одступање од достигнутог нивоа људских права

 ПИШЕ: Милан Филиповић, правни саветник Комитета правника за људска права ЈУКОМ

Остварење и заштита права појединаца не смеју бити ограничени само на оне који имају новац да плате судску заштиту.

 

Предложене измене Закона о парничном поступку (ЗПП) значајно умањују ефекте Закона о бесплатној правној помоћи (ЗБПП) и постављају нове препреке приступу правди које ће погодити већи број грађана, па чак и људе са просечним примањима. Под оправдањем ефикасније наплате судских такси, грађанима се директно повређују Уставом гарантована права попут права на правично суђење, права на једнаку заштиту и правно средство. Високе судске таксе већ сада велики број грађана остављају без могућности да заштите своја права у судском поступку. Право на приступ суду подразумева право појединца да своју правну ствар изнесе пред суд без било каквих законских и практичних препрека. Крајем 2019. године Законом о бесплатној правној помоћи је ово право, барем на папиру, поред сиромашних грађана омогућено и другим угроженим групама људи. Упркос предлозима Јукома да се и ослобађање од трошкова поступка усклади са добијањем бесплатне правне помоћи, то се није догодило. Пракса ослобађања трошкова поступка на захтев социјално угрожених грађана је неуједначена. Додатно, грађани су често у неизвесности у погледу ослобађања трошкова поступка до самог окончања спора, будући да рок за ову одлуку суда није прописан. Упркос томе увођењем могућности добијања бесплатног адвоката, обесправљени и осиромашени су корак ближе правди. Министарство правде је предвидело да ће у 2020. години бити неопходно обезбедити средства за ангажовање бесплатног адвоката у чак 32.000 судских предмета. Година за нама донела је многе проблеме, и мање од хиљаду грађана је 2020. године било упућено на адвокате. Да ли разлог лежи у лошој процени, недостатку новца или утицају пандемије корона вируса? Ако је првобитна замисао државе заиста била да се Законом о бесплатној правној помоћи сваком појединцу омогући делотворан и једнак приступ правди, неочекивани предлог измене начина наплате судских такса у Закону о парничном поступку показује сасвим друге намере.

Нацрт закона о парничном поступку, који је недавно објавило Министарство правде, предвиђа да се поднесак (тужба, одговор на тужбу или жалбу) за који није плаћена судска такса у законском року од осам дана, сматра повученим. То значи да ће грађани први пут због неплаћања судске таксе у овако кратком року остајати без судске заштите. Додатно, ово доводи до апсурда да део људи којима је обезбеђена бесплатна правна помоћ (нпр. деца, особе са инвалидитетом итд.) неће моћи да остваре и право на ослобађање од трошкова поступка због строжих услова везаних искључиво за социјалну угроженост. Због висине судских такса и неизвесности ослобађања од истих, грађани су их до сада махом плаћали тек по окончању поступка, у случају да спор изгубе. Иако је предложено увођење рока за одлуку о ослобађању од судских трошкова напредак, ово право ће моћи да оствари само део оних којима висина судских такса представља препреку за приступ суду. Према подацима Истраживања СИЛЦ (2018), више од трећине становништва Србије изложено је ризику сиромаштва или социјалне искључености. Међутим, предложено решење о начину наплате судских такса може погодити и породицу са просечним примањима која ће бити у дилеми да ли да штити своја права по цену ризика да угрози сопствену егзистенцију.

Најављене измене нарочито ће погодити грађане који желе да заштите права из радног односа, а који обично не могу да испуне услове за бесплатну правну помоћ, нити за ослобађање од судских такса. На пример, неко ко потражује три неисплаћене просечне зараде би морао да плати износ од 13.700 динара да се његова тужба не би сматрала повученом. Уколико је претрпео и злостављање на раду, па потражује и нематеријалну штету у одређеном износу, мораће да плати и знатно већу судску таксу. Овај износ не обухвата трошкове ангажовања адвоката и друге трошкове поступка. За некога ко је остао без посла и прихода, као жртва мобинга, условљавање покретања спора плаћањем неприступачне судске таксе може бити довољан разлог да одустане од заштите својих права.

У случају покретања спора против банке у вези са стамбеним кредитом од 40.000 евра, појединац би морао да плати више од 600 евра за таксу на тужбу и 600 евра за таксу на жалбу. Што је кредит већи, већи је и износ таксе, као и трошкови адвоката који се одмеравају према вредности спора. Предложени начин наплате судских такса посебно тешко може да погоди и новинаре и активисте за људска права који су све чешће предмет тзв. СЛАПП тужби (енг. стратешка тужба против јавне партиципације), односно тужби за повреду части и угледа јавних функционера које за циљ имају да ућуткају критичаре власти. Тужиоци вредност ових спорова одређују у милионским износима што повећава и висину таксе за одговор на тужбу. Тако, у случају четири тужбе министра Ненада Поповића, против Мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК), чија је укупна вредност била четири милиона динара, КРИК би према предложеним изменама за таксе на одговор на тужбу морао да укупно плати готово 80.000 динара у кратком законском року. Последица недостављања одговора на тужбу може бити доношење пресуде због пропуштања којом се усваја тужбени захтев. У овом случају износ који би морао да се плати за таксе на четири жалбе на пресуде износио би чак 160.000 динара. СЛАПП тужбе, које су најчешће неосноване и чији циљ није нужно победа у спору, већ пре свега вршење притиска, у случају усвајања предложених измена ЗПП-а могле би да постану још успешније средство у гушењу сваке критике.

Обиман Нацрт ЗПП-а објављен пре неколико дана на сајту Министарства правде са врло кратким роком за давање коментара представља део праксе симулирања јавних расправа. Кратки рокови и неаргументовано одбијање предлога који би суштински мењали предложене нацрте одсликавају идеју Владе Србије о учешћу грађана у законодавном процесу. Пракса је показала да се у оквиру Акционог плана за Поглавље 23 често усвајају закони супротни прокламованим циљевима који Србију удаљавају од заједничких тековина ЕУ. Ово је случај и са најављеним изменама ЗПП-а. Иако је прокламовани циљ унапређење ефикасности поступка, усвајање предложеног решења оставило би тешке последице по заштиту права грађана.

Остварење и заштита права појединаца не сме бити ограничена само на оне који имају новац да плате судску заштиту. О овоме јасно говори и пракса Европског суда за људска права који је у многим случајевима заузео становиште да претерано високе таксе пре отпочињања поступка представљају нелегитимно ограничење приступа суду. Тајновитост рада радне групе, обим предложених измена и кратак рок за давање коментара говоре о намери да се, без отпора, прогурају измене ЗПП-а око којих не постоји друштвени консензус. Без обзира на то да ли је стварни циљ онај декларисан у Акционом плану за Поглавље 23 или је реч о покушају да се вештачки повећа ефикасност правосуђа, несумњиво је реч о озбиљној повреди људских права гарантованих Уставом и међународним ратификованим уговорима. Ове измене не служе за формално испуњење активности предвиђене Акционим планом, већ представљају радикално одступање од достигнутог нивоа људских права. Управо стога је неопходно предложени Нацрт повући и приступити изради новог у транспарентном процесу који би ради постизања друштвеног консензуса укључио све заинтересоване актере, представнике струковних организација, адвокатуре и организација цивилног друштва.

Извор: НИН (3675, 3. јун 2021.)