РАДНИКЕ НИКО НЕ ШТИТИ

Већ дуги низ година многе фабрике и установе у Шведској имају шесточа совно радно време. Сада се у тој земљи припрема усвајање закона о обавезном шесточасовном радном времену за све запослене, како у јавном, тако и у приватном сектору. Јапанска ТОYОТА је још пре десетак година увела шестосатно радно време у својој фабрици у Гетеборгу, а плате су задржане на истом нивоу на коме су биле када се радило осам часова.

 

 

Већ дуги низ година многе фабрике и установе у Шведској имају шесточа совно радно време. Сада се у тој земљи припрема усвајање закона о обавезном шесточасовном радном времену за све запослене, како у јавном, тако и у приватном сектору. Јапанска ТОYОТА је још пре десетак година увела шестосатно радно време у својој фабрици у Гетеборгу, а плате су задржане на истом нивоу на коме су биле када се радило осам часова. Продуктивност не да није опала - већ је повећана. Ово се објашњава тиме што су запослени добивши више слободног времена постали задовољнији, спремнији за рад, а и производни процес је рационализован. Све побројано је сасвим логично и само нама који живимо у условима азијатске капиталистичке производње може изгледати невероватно да се за мање времена може постићи исто, па чак и више.

Већ двадесетак година слушамо фанатике неолиберализма који уверавају јавност како напредак за друштво и појединце долази тако што се запослени плаћају све мање а радно време продужава све више. То је кажу "ефикасна привреда". Само, за кога је таква ефикасност добра? Коме она доноси користи? На питање: где је боље, у Шведској или Сингапуру, одговарали су: у Сингапуру. Зашто? Тамошњи порези су мањи па је зато велики прилив капитала. По њима ту лежи просперитет. Није важно како људи живе, колико имају слободног времена, да ли су срећни, где и како могу да летују и зимују, могу ли да школују своју децу – њима су важне статистике, дијаграми, бројке, математика, проценти, каматне стопе и дивиденде. Сингапур јесте напредна држава јер тамо сви хоће да инвестирају (читај: да провуку новац кроз фиктивне трансакције како би га „опрали”), а Шведску избегавају јер су у њој високи порези, а синдикати су јаки и сложни. Шведска је капиталистичка земља али је у њој капитализам очито другачији него у Србији. И баш у таквој Шведској ТОYОТА је нашла интерес да отвори фабрику и да не намеће Швеђанима азијатска мерила о раду и продуктивности, како то ради Јура, али и многе друге стране фабрике.

Садашњу коалициону владу Србије чине и неке партије које себе приказују као левицу: Дачићева - Социјалистич- ка партија, Вулинов - Покрет социјалиста, Љајићева - Социјалдемократска партија... Све су оне без стида и срама погазиле своја програмска начела и гласале за садашњи Закон о раду, све су га хвалиле и препоручивале, посебно Александар Вулин - тадашњи министар за рад, а тај закон је раван, па чак и гори од сличних афричких и азиских закона. Он сва права даје послодавцима, а никаква запосленима и њиховим синдикатима.

Идејни наследници лика који нам је давно обећавао шведски, створили су нам афрички стандард. Данашњи властодршци који стално критикују пљачкашку приватизацију, ништа не чине да направе неку бољу и праведнију, него настављају тамо где су њихови претходници стали. Влада је поносна на велико повећање директних страних инвестиција. Али, да ли је то једини економски параметар успешности? У Србији већина приватизованих фабрика запослене третира као робовску радну снагу коју цеди најмање десет сати дневно, плус сваке суботе, а понекад и недељом. Наравно, за прековремени рад не плаћа се ништа додатно, а за рад у нерадне дане не добијају се слободни дани. За пружање на тацни робовске радне снаге, влада из буџета даје страним послодавцима и до 19 хиљада евра по радном месту. То значи да сви они који пуне буџет заправо плаћају раднике у таквим фабрикама!

Сигурно је да био сваки од тих посло- даваца одмах могао да повиси плату запосленима за најмање 50 одсто, а да му то не угрози производњу, осим што би му смањило профит који је сада енорман. Али, нико их не присиљава на то, влада им даје за право, хвали ове експлоататоре као добротворе народа и грди раднике због њиховог непатриотског помишљања на штрајк. Влада не чини ништа да радну снагу заштити од пљачке, већ се поноси тиме како је код нас цена рада најнижа у Европи. Чега се паметан стиди...

Градимир Иванић