Округли сто о пензијама

 

 

 

                Милорад Вујасиновић

председник  Удружења синдиката пензионера Србије

 

 

Р Е Ч - Д В Е   О   Н А М А

 

 

            Поштовани учесници, Округлог стола који се одржава у организацији Удружења синдиката пензионера Србије.

            Желим да Вам се захвалим што сте у оволиком броју дошли на данашњи Округли сто. Све вас још једанпут поздрављам као и представнике средстава јавног информисања.

            Желим да вам кажем неколико речи ко смо, шта смо и како смо постали. На 14. Конгресу СССС, усвојен је предлог да се по угледу на европске синдикате формира и Синдикат пензионера. Ми смо 8. априла, тачније негде пре 15 месеци формирали и одржали Оснивачку скупштину и до данас смо покушали да се на неки начин искажемо указујући на проблеме који постоје по питању пензионера.

Три основна питања с којима се бави наша организација, да покушамо у радним организацијма да Удружење пензионера приближимо тамо где су некад радили, да не буду шиканирани.

Друга ствар, јесте да покушамо да појачамо радно правну заштиту, заправо правну заштиту код пензионера.

Треће, најважније јесте, решавање системских питања, значи која се тичу пензионера, а и шире. До сада за ову годину и нешто дана покренули смо неколико питања.

Под један, негде средином прошле године Скупштина Србије на предлог Пореске управе донела је закон који је уништио раднике, који су радили 10 година (много година), а није  им ни уписан радни стаж, да након 10 година губе право на пензију, што је било погубно. Ми смо имали разговор са Пореском управом и од тога није било до сада ништа.

Друга ствар о којој смо разговарали, јесте положај пензионера инвалида. То је једна категорија  која се налази у најтежем стању сада око овога.

Трећа ствар, наша радна група, с обзиром да смо јуче  видели да се припрема социјална карта ми смо пре годину дана указали да нам треба имовинска карта за грађане, која може да се направи са мало пара и са постојећим кадровима у читавој држави који постоје. То смо доставили Влади кад је Ивица Дачић био председник. И негде средином октобра имали смо Округли сто „Синдикати данас - шта и како даље“.

Сматрали смо да у овој држави Србији има 6 синдиката који су различито лоцирани, различито се понашају, да би требало ипак, државни је интерес да има што више синдиката, да може што лакше да влада и да доноси одлуке и да су синдикати неуједињени. Шта смо ми, како и на који начин, наш оснивач, односно ми смо 3. марта (априла) ове године примљени као колективни чланови ССС који нам даје читаву логистичку подршку и стручне службу и све што нам је потребно у оквиру тога. Исто тако 29. октобра прошле године примљени смо у Европску конфедерацију Синдиката пензионера и старијих лица - ФЕРПА, тако се зове. Исто тако крајем новембра прошле године примљени смо у регионалну организацију синдиката бивших република и покрајина, где расправљамо о питањима која се тичу пензионера. Морам да кажем да свој рад обављамо волонтерски без икакве надокнаде, а и да хоћемо немамо од чега, зато што уводимо неку чланарину. Наше искуство, наше Председништво, наша Скупштина располаже са таквим кадром, који је способан да укаже на много проблема  који се дешавају и да их решавају. На данашњем Округлом столу наша колегиница и другарица Марија Тодоровић која је била председник синдиката старе Југославије, два пута, министар рада и социјалне политике, председник Управног одбора Фонда, она је потпредседник нашег удружења и данас ће она као искусан стручњак да води овај округли сто.

 

 

 

 

 

 

Марија Тодоровић

потпредседница УСПС

 

У В О Д Н Е   Н А П О М Е Н Е

 

Хвала лепо, обрадовали сте ме што сте у овом броју и овом саставу данас са нама, верујући да ћемо заједнички доћи до идеја које могу да помогну у предлозима за реформисање пензијског и инвалидског осигурања. У овом саставу можемо заиста доћи до идеја које могу помоћи стручним екипама, које наравно раде и имају свој концепт новог закона а да ћемо ми допринети колико можемо. Један од колега новинара је сада малопре питао шта нећемо прихватити у предлозима за реформу. Рекла сам ''кад видимо текст закона, односно предлога измена, онда ћемо моћи да се изјашњавамо шта не бисмо прихватили, а шта можемо да прихватамо''.

Ситуација је врло озбиљна. Чињеница је да старих има све више а да је младих који се запошљавају све мање, значи да је незапосленост велика и да је сада стање такво да се не можемо надати да се то брзо може разрешити. Значи наш основни предлог и идеја јесте да подстакнемо све чланове владе у напорима да оживе привредну ситуацију и да се повећа број запослених. То је већ допринос реформи пензијског система. Вас је овде доста који познајете све активности у свету и у Европи, у вези са изменама пензијског система. Све државе имају пензију и кад се каже у оној шали на телевизији да ће да укину пензијски систем, то је само шала. Ни једна држава наравно није укинула систем пензијског осигурања, ни једна држава није занемарила бригу о старима.

Скупштина УН је донела у том смислу Резолуцију. Планирано је да се поново одржи заседање скупштине УН, где ће се разговарати о бризи о старима. Пензије су један од начина те бриге. У Европи све државе такође имају систем инвалидског и пензијског осигурања, истина различитих типова, нема две државе да имају исти систем, нема неког универзалног рецепта за систем пензијско-инвалинског осигурања који гарантује одрживост и редовну исплату. Значи принуђени смо да мислимо о нашој тренутној ситуацији, на који начин те проблеме да покушамо да решавамо.

Популациона политика вероватно мора да изрони у први план јер је на последњем попису показано да је у Србији мање становника него што је било на претходном попису. Показало се да спадамо међу најстарије државе у Европи. ''Старимо'' убрзано јер младих нема довољно. Следећа ствар је подизање образовног нивоа у контексту доприноса и јачања елемената здравствене заштите, значи јачања елемената заштите становништва, па и старих.

Препоруке УН-а и свих других организација и Међународне организације рада иду на смањивање сиромаштва, јер се показало да је међу старима највећи број оних који се налазе испог границе сиромаштва.

Смањење дискриминације у односу на старе - то је оно кад се каже нпр. ''добро докле ће ови пензионери да иду градским саобраћајем и само праве гужву'', а заборављају да баке и деке иду да чувају унучиће и обављају друге послове. Неопходно је обезбедити сигурне приходе за старе генерације а то су пензије.

Демографске промене кажу да се за генерацију која се налази у периоду од 65 до 69 година у Јапану очекује да живи још 21 годину, у Шведској још 19 година, у САД-у 18 година, код нас тек 15 година. Значи нисмо у ситуацији да можемо да се хвалимо дуговечношћу. Неопходно је обезбедити социјално збрињавање старих, организован прихват када у породици не могу да бораве до краја живота. Домова за старе има недовољно а и скуп је боравак а приватни домови још увек нису на нивоу који би гарантовали социјалну сигурност корисника.

Стопа  сиромаштва код те генерације је у 2010. години била 9,2, а у 2008. години је била 6,1. Значи и то се погоршава.

Уживаоци пензија чине 24% становништва. Како изгледа садашња популација пензионера (подаци су коришћени из месечног билтена фонда ПИО).

Однос просечне пензије и зараде био је: 2001. године - 74% у односу на просечну зараду, 2013. године просечна пензија у односу на просечну зараду била је 53%. Старосна пензија, (знамо да имамо старосне, инвалидске и породичне пензије) чини 59% од просечне зараде, инвалидска 19%, а породична 21%. Предвиђено је усклађивање пензија. Сви који су пензионери то знају да је то прошле и ове године било 0,5% с тим да ће у октобру бити 1% с тим да ће бити у октобру 1% (а сада се најављује смањивање пензија од 10-25%). То је значајно смањило стандард људи који се називају старим и који се налазе у овој етапи живота. Смањена је могућност обезбеђивања здравствене заштите и лекова. Познато је да за лекове пензионери издвајају више него за храну.

За пензије се сада издваја 14% бруто друштвеног производа, али у том износу је и здравствено осигурање пензионера, издвајање за тугу негу и помоћ, за телесно оштећење и друго.

Са пуним стажом сада има 46% пензионера (то је било 35 или 40 година). Код самосталних делатности је 40%, код пољопривредних делатности је 1,6%. Просечан стаж мушкараца садашњих пензионера је 35 година, жене 31 година, самосталних 34, код жена 30, пољопривредних осигураника пензионера је 18 година просечан стаж, 15 година за жене.

Старосна структура старосних пензионера је 77 година, у самосталним делатностима 72, код пољопривредних осигураника 78. Дужина коришћења пензије, код запослених мушкараца 17 година, 19 година код жена, код самосталних 12 година мушакрци, 10 година жене, а код пољопривредних осигураника 14 година мушкарци, 16 жене. Очекивана дужина живота у популацији је за мушкарце 72, за жене 76 година, али пензионери у мушкој популацији умиру у просечно 77 години живота, значи живе дуже него што је очекивана година живота у популацији, а жене пензионерке умиру просечно у 75 години живота, самосталци 75 мушкарци, 71 жене, а пољопривредни произвођачи 80 мушкарци, 77 жене. Значи дужина живота пензионера је у женској популацији краћа него код мушкараца пензионера, да не кажем да су мушкарци продужили свој живот радећи, а жене су га брже потрошиле. Просечна пензија је 58% од просечне зараде. Најнижа пензија пољопривредника је 10 хиљада а њих има 180 хиљада.

Међународна организација рада је 2009. године организовала Конференцију о пензијским реформама у Србији, где је прецизирирала још једанпут и поновила циљеве реформе. Први циљ реформе пензијског система је стварање услова за социјалну сигурност старих људи. Тада је констатотовано да не постоји један универзални добар систем пензијског осигурања који можемо да препишемо као Закон и да текуће финансирање у другим земљама, као што је и  код нас, имало проблема услед дефицита у Фонду. Да су све друге државе и које имају капитализовани систем имале проблема са дефицитима у фонду, укључујићи и Швајцарску и САД за неколико стотина милиона евра или милијарди, да је одрживост система свуда доведена у питање. Једино државе које имају већи број запослених могу да кажу да им је мало лакше, а државе као што је наша (један пензионер : један запослен). Где је толико велика незапосленост имају и велике проблеме.

Шта се подразумева под реформом пензијског система? Оно што је мене љутило у предизбодној кампањи је што су сви говорили да су у свим областима  потребне реформе, нико не говори у чему се састоје те реформе, нико не говори шта те реформе конкретно мењају, шта подржавају, али у пензијском систему се то може прецизирати. Значи сасвим је сигурно да реформе подразумевају повећање доприноса. Сада је допринос повећан за 2%, то ће сигурно значити много, али опет без повећања запослености то је кап у мору. Други правац је смањење давања, значи односа пензија које се исплаћују, што практично значи смањење пензија. То  смањење је већ урађено оваквим усклађивањима 0,5 % или 1% или подизањем старосне границе. Поставља се питање докле се може ићи са смањењем пензија када сада највећи број пензионера прима до 25 хиљада динара месечно. А да не говоримо о томе да има много занимања која не могу да се обављају у годинама дубоке старости.

Шта је решење? Ми смо овде додали у наслову овог Округлог стола  и „Имовина Фонда“. Имали смо одмах реакције Фонда (Управног одбора и Стручне службе), зашто смо то повезали, кад тај текст који сте ви добили није нигде усвојен. То је предлог радне групе, Управни одбор га није усвојио и менаџери Фонда нису га усвојили. Ми смо рекли: само да упознамо учеснике данашњег Округлог стола и да покушамо да разбијемо илузију коју многи имају да ће имовина Фонда да реши финансијску одрживост Фонда у смису исплате пензије.  Ми  смо хтели да се уверимо да то за Фонд не могу бити велика средства за исплату пензија, шта год да се ради са имовином осим да се прода. Ми смо на становишту да се не продаје имовина Фонда, него да се мора очувати  и честитамо онима који су то до сада сачували. То значи да улагања у имовину Фонда у протеклом периоду није бачена, није растурена. Концепт је био да се граде рехабилитациони центри који ће у превентивном смислу да смање ивалидност, да допринесу очувању здравља, да допринесу очувању здравља популације. Тако је урађено, значи средства нису пропала.

Многи ће да кажу да су средства фонда пропала али не заборавите од 1990. године да смо имали ратове, санкције, бомбардовање, да је продавана имовина и привредни ресурси, значи све то је наша стварност. Ми смо стајали на становишту да сада не вреди говорити ''неправда'', него треба... Зато смо вас позвали као мислеће људе да се сконцентришемо на идеје које би могле да допринесу да се овај чвор разреши. Оно што је сигурно имовину Фонда не треба продавати.

Очигледно је по мом мишљењу да у овој демографској ситуацији без подизања привредне активности и повећања запослености, ту у ствари коначног или трајног решења нема. Ми смо позвали као учеснике овог Округлог стола и Фискални савет  и Министарство за рад, Министарство за финансије, Министарство за привреду и локалну самоуправу. Фискални савет нам је послао допис анализа коју су радили на основу материјала предлога радне групе и рекли да то можемо да користимо, Ви ћете добити њихово мишљење. Из Министарства за рад нам је ту наш драги Неша, из Министарства финансија нико се није ни јавио, из Министарства за привреду нико се није ни јавио, из Министарства локалне самоуправе нико се није јавио. Они ће као министри у Влади вероватно одлучивати о реформи пензијског система. Ја лично сматрам да ми морамо да се залажемо да стручни људи, који су у стању да изврше анализу услова у којима наш систем може да опстане, да се направи стратегија, условно да кажем развоја овог система, да се омогући да се то реализује, што се буде предлагало као решење и ми ћемо у том случају дати подршку.  Ми нисмо организација која може да спречи да се не деформише овај систем даље, али можемо да кажемо да се уз вашу помоћ и уз ваше учешће дође до решења која ће бити у том смислу позитивна. Захваљујем вам што сте се одазвали и захваљујем на напору да ћете допринети да дођемо до најбољих решења. Ја бих вас замолила да се пријавите.

 

 

П.С. У међувремену (после одржавања Округлог стола а пре објављивања ове брошуре) „експресно“ су усвојене измене Закона о ПИО са неочекиваним „решењима“.

 

1. подигнута је (изједначена) старосна граница за одлазак у пензију за жене иако жене пензионерке умиру раније него мушкарци.

 

2. уведено је трајно „кажњавање“ осигураника са 40 година уплаћеног радног стажа ако немају Законом прописане године живота. Да ли је законодавац свестан да то вуче на решење тзв. Социјалне пензије где је једини услов за пензију навршене године живота и 15 година стажа. Како може да се игнорише „уплаћен“ допринос за 40 година и да се пензија на основу тога одређена умањује само због недостајућих година живота а да се бар претходно не провери колико година се прима пензија са навршених 40 година радног стажа.

 

3. управљање Фондом је препуштено само држави, јер Управни одбор ПИО фонда има 4 члана које именује држава (од укупно 7) а сви остали због којих Фонд и постоји: осигураници, послодавци и пензионери имају по једног члана Управног одбора. Тај члан Закона ступа одмах на снагу!!!!!!

 

4. текст Закона о индексацији (усклађивању) није мењане али су на снази одредбе „мењане по потреби“ а сада се лицитира колико ће бити смањене пензије од 1. јануара 2015. године, иако се зна колико год смањивали пензије то не може покрити дефицит Фонда ни државе. Међутим, ништа се не предвиђа да се наплате дугови за ПИО нити да се у процесу реструктурирања или стечаја предузећа Фонд намири као сваки други поверилац. Нећемо коментарисати све измене Закона о ПИО на основу поменутих види се да ни овога пута није учињен ментални и стручни напор да реформе ПИО буду у правцу уважавања Резолуције ОУН о старима, МОРА-а, транзиције која поштује приватну својину (личну уплату) и др.

 

5. постојеће измене Закона о ПИО не поштују Уставну одредбу и преамбулу постојећег Закона о ПИО да се наш систем ПИО заснива на генерацијској солидарности и уплаћеном доприносу а  „кажањавање“ за недостајуће године живота крши оба ова принципа.

 

 

Миладин Ковачевић

сарадник Макроекономских анализа и трендова

 

РЕФОРМА ПИО СИСТЕМА ИМА ВИШЕ ПРАВАЦА

 

Овде наступам као сарадник Макроекономских анализа и трендова, месечног форума економског института и Привредне коморе Србије и као неко ко често пише у Макроекономским анализама и трендовима заједно са другим коауторима и нарочито у том контексту о реформи самог пензионог система и посебно наравно ПИО фонда, мисли се на овај велики ПИО фонд државни.

Не бих трошио време на све чињенице везане за питања одрживости пензионог система и пензионог фонда јер је о томе уводничарка, госпођа Марија подробно све рекла, оно што је меродавна чињеница, много пута истакнута и образложена, па и на овим форумима на којима је било речи. Светска банка је још 2010. године имала презентацију једне студије под насловом: Учинити више са мање, истакнуто је наравно да је постојећи систем неодржив. Реформе су наравно започете 2001. године, 2002. године заправо, оне су дале резултате, међутим ти резултати су били привремени, и ако се осврнемо на последње анализе Светске банке и  анлитичке и студијске текстове Међународног монетарног фонда, онда се види да су неодрживи овакви пензиони системи овакви какви јесу са изворима прихода које имају и у целој Европи, па чак и у средњој Азији, дакле има један текст са почетка ове године Светске банке који носи наслов: Инверзна пирамида, пензиони системи се суочавају са демографским изазовима у Европи и централној Азији. Између осталог у поменутом часопису Макроекономска анализа и трендови, ми смо пренели једну компилацију, један сиже поменитог текста и унутар тога описали актуелни тренутак у Србији. Дакле да се вратим на саму чињеницу неодрживости постојећег система, наглашавам посебно ПИО фонд. Дакле питање је шта чинити, то је питање које је и уводничарка рекла и наравно, каже се да је на крају једини излаз повећање запослености и раст бруто домаћег производа, дакле, еконосмки раст уопште. Морам признати да тај аргумент и та врсте перспективе редовно наглашава и у стручним круговима, међутим проблем са том дијагнозом је тај што се ту вртимо у кругу, што је то један circulus vitiosus, у коме се у ствари не сагледава шта је узрок, а шта последица. Дакле нема раста без претходне реформе, а у тој реформи, ако говоримо о реформи система јавног сектора и најважније карике, а то је пензиони систем. Без реформе те карике неће бити раста, нити ће бити раста запослености, нити га може бити. Да то сведем на врло баналну причу. Постојећи пензиони систем, односно постојећи расходи у јавним финансијама за пензије, захватају више од трећине укупних расхода у буџету. Самим тим, они праве велику дисторзију функције самога буџета. Буџет не може онда да финансира структуру, нити може да делује стимулативно на ширем плану подстицаја у економији, не само то, него је онда та јавна потрошња тако велика да не може да релаксира ни фискалне обавезе. Оно што јесу помињали, а тога смо били сведоци у непосредном времену, а то је неопходност релаксације фискалних обавеза, пре свега, кад је реч о тзв. факторима производње, а ту су рад и акгажовани капитал, па ако је реч о раду, онда је то релаксација онога што се иначе у овим студјама међународних финансијских институција назива порески клин. Порески клин то су порези плус допринос на плате, то је сада код нас негде око 64-65% и то је оно што је у нашим околностима, значи околностима  слабе ликвидности наше економије превелики терет и то је оно што гуши целу економију и оно што тера економију у сиву зону и то је оно што онемогућуује пропулзију на тржишту рада тј. онемогућује запошљавање, значи било би пожељно наравно релаксирати тај порески клин, спуштати доприносе, али са друге стране треба одржати социјалну функцију пензионог система, Фонда, дакле ту треба смислити неку компензацију. Оно што нисмо чули од досадашњих предлога претходне Владе одакле би дошла та конпензација. Било је идеја да се релаксира порески клин, било је идеја да се сасвим укине здравствени допринос али нисмо чули одакле би дошле те компензације. Опет се говорило о томе да би то требало буџет да taj терет преузме, али ту као да се не разуме да је буџет саставни део укупних јавних финансија, да су укупне јавне финансије по среди и ту би се наравно сложио са Фискалним саветом који каже да се не може изоловано посматрати ни реформа ПИО система и ПИО фонда, ни питање пореских релаксација. Или пак већег пореског оптерећења због социјалних функција државе, пре свега, због пензионог система. На том месту бих се сложио али ћу сада рећи где се не слажем са Фискалним саветом у потпуности. Међутим, пре тога бих хтео да кажем и то да ја видим, могу рећи: ми видимо, ако реферишем овај форум Макроекономске анализе и  трендови имамо следеће правце  решавања тог тешког питања реформе Пензионог фонда и самим тим реформе ПИО система. ПИО систем је, ако гледамо то шире, ако се сећате први стуб, то је ово што имамо, па други стуб и трећи стуб. Други стуб је као што знате одбачен, одбачен је чак и од стране Фискалне стратегије из 2013, прошле године јер се сагледало да то у нашим околностима није реално и у другим земљама није дало резултате, а трећи стуб се развија еволутивно, он се развија са развојем тржишта капитала и наравно да он треба у будућности да преузме знатан део те социјалне функције. Да али за сада смо ослоњени на постојећи како се то каже pay as goсистем на дакле, државни фонд и наравно ту морамо да видимо како да побољшамо његове перформансе и како да се он одржи са једне стране, да омогући егзистенцијални основ генерације у трећем добу, пензионера дакле, али да има и неке друг функције, рецимо на финансијском тржишту, а да се опет еманципује од Буџета тј.  у знатној мери или да се обезбеди један процес еманципације од Буџета, да у знатној мери олакша терет трансфера из Буџета ка Фонду. Ја ту видим два основна правца. Један је реструктурирање самог управљања имовином и постојећим финансирањем самог фонда. Ту спада ово што је поменуто и у документу и у папиру Фискалног савета и оно што се налази у поменутој стратегији управљања имовином ПИО фонда, то измештање одређених пензионих расхода ПИО фонда и  унапређење управљања имовином и самим фондом.. И овде бих се ја сложио са оценом Фискалног савета, да ово није довољно за преокрет тренда раста оптерећења самог Буџета финансирањем пензија али није безначајно у системском смислу. Наиме, питање управљања имовином и питање номиналног располагања имовином је питање будуће промене статуса самога Фонда, како би он рецимо постао ограничено инвестициони фонд и како би се створили услови да он партиципира кроз реформу у јавној имовини и правима у најширем смислу у предстојећој реструктурацији читавог јавног сектора, а реч је и о неким јавним правима. Дакле, то је један правац, а други правац је стратешки правац саме реформе ПИО система и промене статуса Фонда. Не бих се задржавао на реформи постојећег финансирања Фонда. Да ли је неопходно или није измештање (неких) расхода из Фонда. Нешто о томе говори Фискални савет. Са моје тачке гледишта то би било неопходно просто да се рашчисте неки односи унутар ширег  реформског захвата  у укупном јавном сектору, без обзира што то нема последице на укупне јавне финансије. Сад би се осврнуо на то шта значи стратешка реформа. Кад је реч о стратешкој реформи онда имамо три елемента, у ствари имамо два елемента, о овој реституцији имовине, односно о унапређењу управљања имовином смо већ причали, то би припадало пре форми унапређења постојећег управљања Фондом и постојећим побољшањем финансирања. Дакле два елемента ове стратегије трансформације самог Фонда и решавања на дуг рок проблема финансирања пензија и растерећења јавних финансија и очувања социјалне функције пензионог система. Та два елемента јесу са једне стране тзв. параметарске реформе, оне су наглашене и у фискалној стратегији донетој крајем прошле године, о њима говори и ММФ у својим препорукама. Поменућу из јула прошле године оно што они зову изабране теме, састављено од стране Мисије ММФ-а за Србију. Посебна тема је реформа пензионог система. Ту спада прилагођавање пензија које је већ на делу, о чему је већ нешто казано, прилагођавање методом тзв. индексације, значи делимичним праћењем инфлације, касније по завршетку примарне консолидације јавних финансија делимично и са растом зараде итд. Друга параметарска мера која се препоручује јесте изједначавање старосне границе за жене и мушкарце, подизање старосне границе за једне и за друге и трећа је увођење такозваног фактора за стимулисање односно спречавање превременог пензионисање и то ништа није спорно, те мере нису спорне али наравно и Светска банка наглашава у тексту који сам поменуо са почетка ове године, да у будућности то неће бити довољно. Светска банка каже да се морају потражити додатни извори финансирања. Ако се гледа постојећи фискални систем, каже се онда да је могуће подизати ПДВ, међутим ту се и код нас опет дошло до границе, ПДВ са овим 24% тешко би се могао даље подизати, ми се ту налазимо у бруто домаћем производу на највишем месту у Европи. Као што рекох  тај порески клин и онако осујећује пропулзију на тржишту рада, а гура и у сиву економију, па се не може ништа учинити у смислу подизања доприноса. Остаје нам да размишљамо онда у једном правцу већег оптерећења јавних права и имовине. То је онда питања сада креирања једног инструментарија који би дао могућност пензионом фонду да партиципира у власништву над јавним предузећима, јавним добрима и посебно над градским грађевинским земљиштем и градским рентама. То би онда значило један правац креирања, односно конституисања тзв. земљишних фондова и убирања одређених ренти. Неке ренте које су један облик употребе јавнога добра, јавних права у земљама развијеног запада, као што је градска рента, код нас нису уопште присутне, сем делимично кроз неку тзв. локацијску ренту али сад не бих улазио у тај комплекс ствари. Ми имамо разрађену стратешку визију те врсте, односно боље речено писали смо о томе али то је правац, дакле идемо ка имовини, ренти, правима, правима заузећа простора где се могу кроз делимичну партиципацију у структури власништва креирати додатни извор прихода, и то доста издашан извор прихода за пензиони фонд. Он би у тој мери онда могао да се полако еманципује од Буџета односно да ослобађа Буџету одређена средства која из Буџета сада долазе кроз трансфере и да се преокрене тај тренд све већег захватања у Буџету, а да истовремено одржи довољну ликвидност за алиментирање пензија са једне стране, а са друге стране, он би са временом могао да учествује на финансијском тржишту. То је капитализација како је ја видим али то је место где се ја не слажем са Фискалним саветом који каже да смо закаснили, да би та капитализација значила велика средства, код њих се мисли на финансијска средства али ја не говорим о финансијским средствима, овде се не ради о финансијским средствима. Ради се о партиципацији у имовини и правима а не о томе што говори Фискални савет који спекулише на произволјној претпоставци о новчаном капиталу из буџета  о томе да и када би имали та средства и када би их ставили у Фонд, да би онда ти приноси били мали уколико би се ишло на тржиште. Наравно, не би Фонд убирао своје приходе тим путем, иако би он некада могао да учествује на тржишту хартија од вредности и да још приходује, као што банке. Сада то раде али није то та главна ствар, главна ствар је што би Фонд у мојој визији капитализације имао приходе по основу одређене ренте и дивиденди, односно преференцијалних акција.

Дакле да поновим, ми видимо овде два правца реформе, једно су параметарске реформе где мислимо да апсолутно треба испоштовати оно што препотучују Светска банка и ММФ али пошто то није довољно и шта више то наглашава и ММФ јер каже: највише путем индексације ми ћемо врло брзо доћи на једну границу заменљивости пензија испод 50% просечне плате и они кажу сами да треба да нађемо начин да се та заменљивост одржи бар на нивоу од 50%, значи да не падне. Међутим, они не кажу на који начин. Поменуо сам поново овај текст Светске банке где они кажу: ако већ не можете ићи према ПДВ-у, према индиректним порезима, према доприносима, онда морате ићи ка правима, ка имовини итд.

 

 

 

 

 

 

Славенко Гргуревић

председник радне групе за реструктурирање ПИО фонда

 

капитализација ПИО Фонда нема алтернативу

 

Овде је више пута помињана реч стратегија. Дакле, ПИО фонд је на иницијативу Управног одбора формирао радну групу за реструктурирање ПИО Фонда. Основна идеја је да се ПИО Фонд направи пристојном институцијом која носи име фонд. Када у свету кажете Фонд, онда подразумевате једну независну финансијску институцију или бар делимично независну, међутим ПИО фонд нема ни свој рачун. Он је једна амбивалентна институција која нема буквално никакав профил. To je нека институција коју ја не знам како да назовем. Дакле, основна идеја је била корпоративно реструктурирање ПИО фонда, организационо-техничко профилисање и постављање ПИО фонда на начин као што постоје сличне институције у свету. To је разлог зашто смо 2011. године усвојили писмо о намерама, а онда 2012. године краткорочне и дугорочне мере за реструктурирање ПИО фонда. Које су краткорочне мере? Краткорочне мере су биле да се ПИО фонд ратосиља свега онога што не припада Фонду: здравствено осигурање, туђа нега и помоћ, инвалидске пензије итд. Да ПИО фонд контролише само оно што је резултат његове делатности. To је прво. Друга ствар, дугорочно посматрано, то је питање имовине. Ми сматрамо да је капитализација ПИО фонда неминовна и да је она без сумње кроз профилисање статуса ПИО фонда један од елемената који може допринети реформи ПИО система али у основи он је један од елемената. У сваком случају кључна ствар је да је наша идеја да стављањем у функцију имовине ПИО фонда ми практично са наше стране смањимо степен притиска на буџет и допринесемо релаксацији буџета од огромних средстава која се из буџета трансферишу на рачун ПИО фонда. Наша идеја је била само то. Ако ми за 3, 4 или 5% то успемо у околностима када 35% буџета иде у правцу ПИО фонд, ми смо направили фантастичан резултат и помогли на тај начин држави. Нама, не пада на памет да можемо бити самостална институција, али ако ПИО фонд до ове године пет својих рехабилитационих центара стави у функцију, ако ће до краја идуће године то бити тридесет, па зар није логично да се хвалите тиме да у свом портфолиу имате тридесет бања, већ да те бање ставите у функцију. Зашто у функцију? Па зарад осигураника који коначно користе тај фонд. Значи шта је основна наша идеја пошто немамо пара? Међу тим бањама имате и сјајне као што је Меркур али имате и неке које су у катастрофалном стању. Пошто ми немамо пара за тако нешто не пада нам на памет да ту своју имовину продајемо као што се до сада радило, десетак година у овој несрећној земљи криминалном приватизацијом, већ је суштина у томе да у контакту са стратешким инвеститорима који су такође заинтересовани покренемо цео тај велики механизам који се тиче управљања имовином ПИО фонда, у конкретном случају бања. Двадесет година су бање највећи посао у свету. Ја то не могу да разумем, сем да сматрам да је приватни интерес појединаца из Владе до сада био зао пример утицаја на криминализовану приватизацију у Србији. Ја двадесет година радим на нерешеном статусном питању имовине. Једино што могу да објасним је то. Ми смо се борили са тим. Ми имамо невероватне примере како смо се ми који смо у Управном одбору ПИО фонда борили са алама из државне управе којима је циљ био да ставе приватне интересе испред интереса државе и они у ствари управљају имовином која још није стекла статус ПИО фонда. To je типична криминализација. ПИО фонд је на сву срећу успео да се у околностима које сами знате избори са тим.  Хвала богу држава је схватила и иде нам у сусрет у реституцији имовине и имовинском реструктурирању ПИО фонда. Господин Ковачевић је јако добро оценио ово што је фискални савет написао, ја немам шта много да додам, сем да кажем да је просто невероватно да се нађете у цивилизованом свету где је својина прва ствар која се помиње уз капитализацију. Кад ви кажете да сте улагали у нешто, а да немате својинска права, шта он може из свега тога да закључи, сем да се ради о примитивном односу према елементарним тековинама цивилизованог друштва и друга ствар, да се ради о криминализацији. Да неко хоће оно у шта сте ви улагали да користи у неке своје личне и не знам какве колективне потребе. Дакле, цела прича је проста, а што је најважније стратегија је доведена у питање. Да би било свима јасно морам да кажем да ће материјал који сте добили овде бити усвојен. To je предлог радне групе који ће бити усвојен крајем овог месеца. Зашто сам ја сигуран да ће бити усвојен крајем месеца? Зато што постоји расположење код свих чланова радне групе. А зашто постоји расположење? Па зато што је 2012. године темељ тог документа усвојен кроз краткорочне и дугорочне мере за реструктурирање ПИО фонда од стране управног одбора ПИО фонда, а тај исти документ су усвојили представници пензионера кроз једну широку јавну расправу коју смо имали. Ту су били представници пензионера, дакле корисника, синдиката и послодаваца. Са ким ми нисмо успели о овоме да разговарамо? Погађате, са државом нисмо успели о овоме да разговарамо. Знате зашто? Зато штo је то просто тако. Ми имамо демократске промене од 2000. године на овамо и све је фино и лепо док се не постави питање имовинског права. Приватизација може наравно али не пре тога уз угрожавање цивилизацијске тековине, тј. грађанског кодекса својинских права. Нама је требало десет до петнаест година да усвојимо закон о реституцији, а за то време се одвијао процес приватизације. Када сам више пута, питао више министара и директора агенција како је могуће да продају тако безочно јефтиним парама друштвени капитал, одговорено нам је да је то зато што не постоје јасна својинска права, па ко хоће нека узме. Ја сам то чуо од двојице директора агенција, од којих je један био потоњи први министар владе - Цветковић. И кад се суочите са таквом чињеницом онда дођете до закључка да имовинска права као део корпоративног реструктурирања ПИО фонда су кључна и да на тај начин ПИО фонд има само једну амбицију, a то је да помогне држави, да релаксира њен буџет, не за тих 35%, него за 3, 4 или 5%, чиме би та уштеђена средства могла да се трансферишу за неке друге потребе и да коначно ПИО фонд функционише као сваки други фонд. Значи ја добијам пензију али да та пензија буде на мом рачуну, да не буде социјална категорија.

            Овде је више пута помињана рећ Стратегија. Желим да вас известим да је Управни одбор ПИО Фонда формирао Радну групу за реструктурисање ПИО Фонда, а основна идеја је била корпоративна реорганизација ПИО Фонда тј ново организационо - техничко и управљачко профилисање ПИО Фонда по угледу на сличне финансијске институције у развијеним земљама. То је разлог зашто је 2011 г. Управни одбор ПИО Фонда усвојио Писмо о намерама, а 2012 г. Полазне основе - краткорочне и дугорочне мере за реструктурисање ПИО Фонда. Краткорочне мере подразумевају ослобађање свих расохда који не припадају профилу институције какав је ПИО Фонд (здравствено осигурање, туђа нега и помоћ, итд) Кључна мера је решавање имовинских права и следствено томе ефикасна организација управљања имовином ПИО Фонда. Ми - у Управном одбору и Радној групи за реструктурисање ПИО Фонда - сматрамо да је капитализација ПИО Фонда неминовна будућност, а она је управо са становишта имовинских права - најозбиљнија опција у развоју ПИО Фонда у будућности - што је у непосредном интересу државе Србије . Наиме , стављањем у функцију имовине ПИО Фонда и њеном капитализацијом ми сматрамо да је могуће смањити притисак на буџет Републике Србије из кога се 33 процента одваја за пензије. Сасвим је реално за очекивање да новом структуром управљања у ПИО Фонду која подразумева интеграцију имовинских права, контролу прихода и расхода од стране ПИО Фонда је могуће смањити издвајање из буџета за 3- 5 % и та средства преусмерити на друге важне намене које се финансирају из буџета. Када говоримо о реструктурисању ПИО Фонда , као фактору нове организације ПИО система ми говоримо само о том сегменту. Сасвим је разумљиво да је реструктурисање ПИО система неупоредиво обухватнији процес, али наша амбиција ту може само помоћи и кроз приватно- јавно партнртство са државом подржати социјалне циљеве и обавезе државе Србије. Наша идеја о очувању имовине ПИО Фонда кроз процес реституције имовине је наилазила на отпоре у претходним сазивима Владе Србије и ми смо у ПИО Фонду улагали огромне напоре да се та имовина сачува од криминализоване приватизације и корупције пијединачних интереса, група и лобија у бившим Владама Србије. Више од две деценије сам у перманентној борби за реституцију и рехабилитацију имовинских права у Србији и много лоших примера приватизације сам запамтио. Међутим, доношењем Закона о реституцији директно се одразило и на судбину имовинских права ПИО Фонда који се сада успешно процесуирају у корист ПИО Фонда. Дакле, наша идеја није продаја бања и рехабилитационих центара - наша идеја је да у сарадњи са државом Србијом и стратешким партнерима - домаћим и страним радимо у интересу садашњих и будућих пензионера у Србији. Пензије нису социјална категорија - пензије су економска категорија и лична зарада сваког појединца. Пензија је штедња и као таква је варијабилна категорија и не зависи од трошкова живота , већ од умешности управљања финасијском активом пензионих фондова, те отида пензије се могу увећавати и користити као сваки штедни улог градјана . Оне , као такве не престају да постоје смрћу осигураника, већ се наследјују као и свака друга имовинска права градјања.

 

            Расположење стручне и шире јавности у прилог корпоративног реструктурисању ПИО Фонда је јединствено. Све социјалне групе у Србији - пензионери, синдикати, послодавци и стручна јавност је за ту опцију. Ми се до сада нисмо успели да сретнемо са представницима Владе , али смо уверени да је то овог пута неминовно - не зато што на томе инсистира ММФ и Светска банка , већ зато што се из кризног буџета Србије више није могуће финансирати огромне и нерационалне захтеве за повећање пензија појединих минорних политичких партија (ПУПС) које су непосредно одговорни за што се дошло у овако више неодрживу финансиску ситуацију у земљи која је на ивици банкрота.. Извесно је да издаци за пензије силно оптерећују јавне финанасије Србије које су у расулу, те имајући у виду лоше демографске и веома забрињавајуће економске трендове - капитализација ПИО Фонда је пројекат без алтернативе. То је државни пројекат бр 1 из напред поменутих разлога којима се ових дана прикључује и најновије истраживање у Србији које указује да 50 процената пензионера у Србији своја редовна примања деле са члановима својих породица који немају никаква примања! Пензије у Србији су ЈЕДИНИ редовни извор прихода за 1,7 милиона људи и још најмање 1 милион оних који се користе овим пензијама (незапослени део домаћинства). Ми се задужујемо да би исплаћивали пензије. Тај лако обећани и неодговорни приступ бивших сазива Влада Србије је ивица суноврата на којој ми као градјани Србије живимо. Сваки иоле социјалан и одговоран човек застаје пред овом чињеницом . Наш приступ је капитализација ПИО Фонда и он нема алтернативу.

И коначно још нешто на крају. Зашто је то државни пројекат број један и зашто ја захваљујем госпођи Тодоровић што је организовала једну овакву расправу и иницирала целу ствар. Половина српске популације живи из месеца у месец из једног јединог редовног месечног прихода, a то су пензије. Некоме пада на памет да то сад креше. Наравно то редовно иде из кризног буџета. Према последњој информацији коју смо добили од аналитичара ММФ-а, наша рупа у буџету није 1,8 милијарди, него 2,8 милијарди. Ми се задужујемо да би исплаћивали редовно пензије. Ја се питам да ли је одржив тај лак и бучан оптимизам тј. тај сумњив лични политички капитал који ја већ петнаест година слушам из јавних наступа разноразних политичких личности. Да ли у њиховој свести одзвања потмула канонада хаоса који је често предмет мојих разговора са господом: Бушатлијом, Ковачевићем, Кадијевићем, Рајићем и младим људима који имају осећај елементарне одговорности за оно што долази. Нама није циљ да будемо на функцији и да одемо. Нама је циљ да нешто урадимо. To je разлог због чега је радна група све ово радила. Ја вас молим да разумете, да наш циљ јесте корпоративно реструктурирање ПИО фонда, рехабилитација и имовинска права и на тај начин да помогнемо држави. Нама није циљ да се одвојимо, нити то можемо икад. Захваљујем.

 

 

 

 

 

др. Александар Ћирић

Потпредседник УСПС

 

 

Синдикат, транзицијa и реформа пензионог система

 

            Основна функција синдиката је да штити права радника, како укупног чланства тако и интереса појединаца.

            У зависности од степена развоја и услуге синдиката у једној земљи, могућности за постизање резултата су различите. Има земаља у којима снага синдиката представља велику улогу, а понегде и претњу Влади, па је њихова улога времаном маргинализована (Велика Британија). Са друге стране, има земаља у којима је синдикат у таквој позицији да се адекватно може носити са Владом једне државе (Немачка).

            Код нас, иако синдикат постоји већ дуги низ година, његова улога се веома променила, посебно од како је дошло до промене структуре власништва. Од једне, некада веома значајне државне институције, дошло се до позиције где синдикат својим променама и унутрашњим реформама мења свој начин рада и деловања како би доследно остварио своју функцију, као интересна, добровољна организација запослених.

            Синдикат мора јасно лоцирати и своје стратешке циљеве с аспекта актуелне друштвене ситуације. Синдикат несме заборавити, поред низа отворених питања, да је његова обавеза да подстиче предузетничку активност, пре свега због радног и социјалног статуса и све друге радне активности које су услов успешности пословања предузећа и привреде у целини.

            Примењујући реформска решења у решавању насталих проблема отвара се питање како и на који начин решавати питања започете транзиције. Брзо одвијање процеса трансформације није увек најбоље решење, али је стајање у месту још гора варијанта.

            Једно од питања јесте како ускладити односе бурно започете, недовршене ''измишљене'' трансформације заједно са неопходним реформама и обновом земље.

            Потпуно у складу са економском и политичком ситуацијом, социјална слика Србије је драматична. Незапослени, болесни, пензионери, избеглице и расељена лица, социјални случајеви и други угрожени и осиромашени грађани Србије постају све бројнији и све мање заштићени у оквиру система који се из године у годину урушава. Институције и институти социјалне и здравствене заштите и фондови пензионог осигурања пропадају.

            Ако незапослени у сваком систему, по дефиницији припадају потенцијално угроженим категоријама, то свакако није случај са пензионерима. У Србији, међутим, пензионери великим делом спадају међу социјално угрожене. Њихова угроженост не произилази само из чињенице да су пензије ниске и недовољне за живот, већ и услед природно мањих могућности ове субпопулације да због старости и здравствених проблема изнађу решења која су доступна другима. Пре свега да се ангажују у сивој економији и да тако допуне своје изворе прихода.

            Посматрано релативно Србија има велики број пензионера. Овако велики број пензионера само је мањим делом резултат демографских кретања и старења становништва, а у суштини је пре свега резултат либералне политике пензионисања у прошлости.

            Пензијски систем Србије заснован је на једнакости прихода и расхода, односно на финансирању пензија из текућих прихода. Однос између оних који плаћају доприносе и броја пензионера је изузетно неповоњан. Довољно средстава за релативно ниске пензије нема, упркос изналажењу различитих форми за финансирање система.

            Да би се обезбедила средства за исплату пензија порези и доприноси на плате су врло високи (преко 25%) и сврставају Србију међу земље са највећим доприносима. С друге стране, пензије у Србији су ниске и са тенденцијом снижења. Најугроженија су једночлана пензионерска домаћинства и домаћинства у којима је пензија једини извор прихода, а у којима поред пензионера живе и издржавана или незапослена лица.

            Потреба за сигурношћу спада у ред основних људских потреба.

            Социјална сигурност, као појам и пракса многих држава, настала је у 19. веку са интензивирањем процеса индустријализације и масовним запошљавањем радника.

            Основни облици социјалне сигурности су:

            - социјално осигурање и

            - социјална заштита и социјална помоћ.

            Социјално осигурање је свакако најзначајнији облик социјалне сигурности и савремени системи социјалне сигурности, засновани на концепту државе, благостања и социјалне државе, најчешће се изједначавају са обавезним социјалним осигурањем.

            Могло би се рећи да је социјално осигурање систем материјалне, социјалне и психолошке заштите човека (који је осигуран) и обухвата заштиту од болести, повреде, инвалидности и заштиту у старости (испуњење услова за пензију). Социјално осигурање обезбеђује и заштиту за чланове породице у одређеним случајевима односно у погледу прописаних ризика.

            Социјално осигурање обухвата:

            1. здравствено осигурање

            2. пензијско и инвалидско осигурање и

            3. осигурање за случај незапослености.

            Обавезно пензијско и инвалидско осигурање у Србији уређује се Законом о пензијском и инвалидском осигурању.

            Пооштравањем услова за одлазак у пензију потпуно би се обесмислио рад пензијског фонда, тим пре што је реформа ПИО започета и што већ даје прве резултате.

            Србија има другачију демографску слику него остале земље у којима је старосна граница за одлазак у пензију виша. Мушкарци у просеку живе 71 а жене 76 године. Ако би им се повећала старосна граница питање је који проценат њих би искористио законско право на пензију, а при томе су цео радни век уплаћивали доприносе за сигурнију старост.

            Основна залагања синдиката за даље реформе пензијског фонда требало би усмерити у:

            - усклађивање пензија два пута годишње по такозваној "швајцарској" формули

            - да се општи бод усклађује са кретањем зарада,

            - да се износ просечне пензије за претходну годину корисника у осигурању запослених доведе на ниво од 60% просечне зараде без пореза и доприноса исплаћене у претходној години.

            - да најнижи износ пензије буде 25% просечне зараде запослених у претходној години,

            - реформу пензионог фонда за наредне 20-30 године, а не да се сваке године пооштравају услови за пензију,

            - доста је реформи на расходној страни (пооштравање услова за одлазак у пензију, ограничавање раста пензија и друго). Потребна је реформа на приходној страни (јачање приходне стране), смањење сиве економије, пооштравање контроле система наплате доприноса,

            - права из пензионог и инвалидског осигурања према члану 18 Закона финансирати из ПИО фонда, а све остало које се из овог фонда финансира усмерити на буџет,

            - пензиони фонд мора да постане инвестициони фонд да може сам себе да финансира (вратити имовину фонду ПИО).

            - омогућити остваривање пензије сразмерно уплаћеном доприносу (не као до сада минимум 15 година стажа и 60 година старости за жене односно 65 за мушкарце).

            - женама са двоје, троје и више деце, две године да се рачунају као део старосне пензије (сада то утиче на висину пензије) под условом да се старосна граница помери са 60 на 63 или 65 година.

            По данашњем Закону о ПИО пензионер нема никакво право на решавање стамбеног питања. Ниједан од програма стамбеног збрињавања у Србији није имао као циљну групу пензионере. Циљне групе су биле: запослени без стана у својини, корисници социјалних помоћи, запослени у јавном сектору, заслужни грађани, млади научни радници, војна лица, бивше избеглице и др.

            Све до 1994. године из пензијског фонда запослених издвајало се по 4% за стамбени фонд од укупно исплаћених пензија.

            У нашој земљи 15% становништва је старије од 65 година и око 100.000 живи испод линије сиромаштва.

            Отвара се дебата о увођењу социјалних пензија, као једној од дугорочнијих мера помоћи најстаријима.

            Старост често прати болест и психички проблеми као што је депресија.

            Учинимо нешто да нам живот у старости буде бољи.

            Средстава довољно нема, али се и са постојећим новцем може урадити више.

            Не треба губити из вида да пензија није милостиња, него основно право на нормалан живот.

 

 

 

 

 

 

 

 

Бранко Месаровић

дипл. правник

 

ЗА ПРИНЦИПИЈЕЛАН ОДНОС ПРЕМА ПЕНЗИОНЕРИМА

 

 

 

Од Другог светског рата,  нашу земљу непрекидно прате разне кризе, иза којих су следиле бројне реформе које, по правилу,  нисмо успевали да спроведемо до краја. Држава никада није имала довољно пара, тако да је била приморана да се стално задужује, па се слободно може рећи , да је основни разлог свих криза које су нас, до сада  задесиле, била прекомерна потрошња углавном јавних служби, која се кретала изнад наших расположивих могућности. Ако се ово узме као правило, онда ни криза са којом смо сада суочени, није ништа необична за наше прилике. Додуше, она је изузетно изражена и прети нам банкрот целог привредног система, уколико нешто енергично и озбиљно не предузмемо.У сваком случају не треба очајавати, треба тражити решење. Зато се, сасвим оправдано, поставља питање, како да на најефикаснији начин изађемо из ове веома сложене ситуације.  У последње време, као мере које би помогле да изађемо из економске кризе, често се помиње: реиндустријализација, ефикасније коришћење домаћих ресурса, рационално располагање постојећим средствима, штeдња на свим нивоима, фискална консолидација, смањење броја запослених у државној администрацији и јавним службама, подстицање страних инвестиција, увођење сиве економије у легалне токове  и сл. Поред тога, поједине јавне личности све чешће истичу да су и пензије велико оптерећење за државни буџет! Међутим, не сме се изгубити из вида да пензионери не троше туђе паре, већ су оне унапред поштено зарађене. У том погледу, у оквиру темељне реформе пензијског и инвалидског осигурања, која предстоји, треба посебно подржати краткорочне мере за реструктуирање Фонда ПИО, које имају за циљ да директним смањењем присутног дефицита у приходима, омогуће побољшање финансијске одрживости Фонда ПИО. Тачно је да се скоро 47% новца за пензије обезбеђује  из текућих буџетских средстава, али при том,  треба истаћи да је у великој мери до тога дошло, јер су се годинама, средствима  Фонда ПИО градиле здравствене установе,специјалне болнице за рехабилитацију, бањска лечилишта, геронтолошки центри, као и  разни капитални, инфраструктурни  и други објекати. Седамдесетих година прошлог века,  су и за изградњу Клиничког центра Србије и Сава Ценара,  добрим делом коришћена  средства овог фонда. Забрињава  међутим, недавна најава министра финансија  да као нужну меру, треба предвидети и смањење пензија. Била би то уствари крајње радикална, непопуларна, па рекао бих, и неприхватљива мера. Највећи део пензија, поготову оних легално, остварених из пуног стажа осигурања, представљају стечено право осигураника које се, по Уставу, не може доводити у питање. На пример,  ако су за неког, по основу  рада, 35 или 40 година редовно уплаћивани доприноси за обавезно пензијско и инвалидско осигурање, онда тако стечена пензија представља унапред зарађено примање са којим држава не може слободно да располаже. Наравно да се то односи и на пензионере који су и са непуним стажом,  легално стекли  право на пензију. Друга ствар су пензије остварене као резултат разних злоупотреба, за шта је одговорна држава која је, према законским овлашћењима, то на време требала и треба да спречава.

Морамо имати у виду и то, да су пензије недавно, у дужем периоду, биле и замрзнуте, и то баш у време високе инфлације и поскупљења основних животних потреба.  Поред тога, пензије се нису усклађивале онако како су то налагали важећи прописи. Оне нису доследно пратиле ни пораст просечних зарада, а поготову  нису пратиле  стопу инфлације. Све је то допринело да се пензије знатно обезвреде и зато сада њихово учешће у просечној заради износи око 53%, са тенданцијом даљег погоршања. Пошто Међународни монетарни фонд (ММФ), вероватно имајући у виду западни систем социјалног осигурања,  предлаже да наша просечна пензија  у односу на просечну зараду падне чак на 43%, то практично значи да пензије треба непрекидно смањивати до тог нивоа. Међутим, оправдано се поставља питање да ли на томе треба и даље инсистирати, односно да ли је то једини пут  нашег избављења поготову што пензионери никако не могу бити кривци за постојеће стање у нашем друштву, јер како рече и председник Владе: „Србију су неодговорним одлукама, упропастили неодговорни политичари“! Указујемо и на то, да смо већ дошли у ситуацију да чак троструки износ просечне пензије, једва покрива просечну потрошачку корпу. Осим тога, важно је истаћи да даље умањење пензија не би уопште имало утицаја на смањење буџетског дефицита. Напротив, све би то угрозило куповну моћ значајног дела становништва, који су управо потрошачи домаћих производа и од чијих се прихода по овом основу, издржава велики број младих, незапослених лица, деце и унука пензионера. Неминовно би уследило опадање, ионако исцрпљене домаће тражње, смањио би се обим производње, повећао би се број незапослених, па би тако ушли у још дубљу рецесију! На основу изнетих чињеница, са пуним правом захтевамо разумевање и принципијелан однос друштва према пензионерима, очекујући при том, енергичну и аргументовану подршку Удружења синдиката пензионера Србије.

Сматрамо да наш главни циљ у наредном  периоду треба да буде да, ангажовањем најумнијих и најспособнијих људи које имамо, осмислимо дугорочан програм економске стабилизације, који би нам омогућио брз економски развој, повећање производње, веће запошљавање, па са тим и повећање бруто друштвеног производа. Није то никаква чаробна формула која води у успех. Тако су поступиле и друге, нама по много чему блиске, земље и на том пољу постигле завидне резултате. Узмимо за пример Турску, која је пре тридесетак година била на веома ниском ступњу развоја, али је од самог почетка, добро поставила циљеве дугорочног економског опоравка. Постепено су развијали кључне привредне гране, улагали много труда, а у одређеном периоду су проценили да им је, упркос врло јаке конкуренције у окружењу, приоритет у развоју туризма. У почетку су постизали веома скромне резултате, али су постепено, уз велика улагања и много стрпљивог рада, постали  данас, туристичка велесила на Медитерану, која остварује приход од око 20 милијарди долара годишње!

Подстакнути овим примером, зар и ми не би могли да покушамо да развијемо одређене перспективне гране делатности као што су, рецимо: електроника, телекомуникације, нанотехнологија, алтернативни извори енергије или зашто да не, бањски и здравствени туризам, у којима би запослили већи број младих школованих кадрова, склоних овим пословима, којима би то било животно опредељење и који не би ни помишљали да своју егзистенцију остварују у иностранству.

На крају, треба свесрдно поздравити недавно најављени Програм опоравка економије и мере које Влада Србије намерава да предузме, а које би између осталог, требале да стимулишу оживљавање привредних активности, отварање нових радних места и повећање запослености. То је пут за решавање наших проблема, оно што нас води у просперитет и приближава Европи.

 

 

 

 

 

 

Живомир Тешић

заменик председника УСПС

 

СТАЊЕ ПЕНЗИОНОГ СИСТЕМА И ИМОВИНЕ ПИО ФОНДА ДАНАС, УЗРОЦИ ТАКВОГ СТАЊА, ШТА И КАКО ДАЉЕ

 

            Када је реч о пензијама и пензионерима, у јавности се води полемика, да ли ће се пензије даље смањивати, колико и када, о сиромаштву великог броја пензионера, о томе шта тражи ММФ, шта кажу експерти а шта политичари и сл. Срећни смо када неко каже не треба дирати пензије, оне су и онако мале, или, нешто раније, када се пред ММФ изнесу контра аргументи па онда славодобитно кажемо успели смо.

            У расправи се само понекад и спорадично спомене да се пензије смањују по систему аутоматизма и без одлука Владе, да наплате доприноса није најбоље организовано итд.

            Оно што нас посебно забрињава у овој полемици, јесте што нема ни назнаке о реформи ПИО система, о реструктурирању Фонда ПИО, све се своди на рестрикције, смањење висине пензије и повећање броја година за одлазак у пензију, у том правцу се најављују и измене Закона о ПИО, а кључна питања се одлажу за касније. Сматрамо да се само целовитом реформом ПИО, односно успостављањем система ПИО, јер је постојећи урушен, може доћи до прихватљивих решења. Управо смо због тога организовали овај Округли сто, да би смо покренули та кључна питања. Добро је што се о претходно наведеним питањима води расправа, али се мора ући у суштину проблема.

            Круцијални проблем у расправи о пензијама око кога се све врти, јесте што се из овако малог државног буџета издваја скоро 50% за пензије, односно 14% од бруто националног дохотка. Тај податак се непрекидно потенцира, без обзира дали одражава стварно стање и односе и да ли су рачунице тачне, да би се логично морало закључити да је оволиким издвајањем за пензије угрожен развој и ново запошљавање, па да се пензије морају смањити.

            На тај начин се намерно или несвесно, ствара антагонизам између оних који раде и стварају буџет, а њих је данас чак нешто мање од броја пензионера и пензионерске популације, која потроши пола буџета. Тако смо супроставили скоро 1/3 становништва тј.пензионера, другој половини одраслог становништва који раде или су незапослени и створили неподношљиву атмосферу између ове две популације.

            Овакво стање и оваква аргументација- дубоко вређа пензионерску популацију.

            Коначно морамо поставити питање зашто смо дошли у овакву ситуацију, ко је одговоран и шта и како даље.

            Свака анализа ће показати па и овај материјал о имовини Фонда ПИО, показује да је држава својим чињењем или нечињењем, замењујући један одржив систем импровизацијама, и кршењем и неспровођењем сопствених закона из ове области, урушила систем ПИО. Тако смо цео систем свели на “проточни бојлер” у који се сливају средства доприноса и буџета, додељена према могућностима и расположењу Владе уз притиске и уцене, и одатле дистрибуирају.

            Систем ПИО је у релацијама: запослени, послодавци, Фонд ПИО, држава, пензионери. Улога државе је да врши надзор над законитошћу рада и аката Фонда, и да гарантује сигурност исплате пензија по Уставу.

            Окосницу сваког система чине материјална и финансијска средства – дакле имовина.Ако се она узурпира и одузме, систем је уништен.

            Међутим, паре из ФОНДА у који су пензионери, током свог радног века улагали, су потошене, имовина неформално подржављена, делом приватизована, Фонд је практично развлашћен, па се пензије исплаћују из текућих средстава и доприноса који је недовољан, а у расправи се спомиње, само успут, па је по тој логици смањење пензија неминовно.

            Деградација имовине почела је почетком деведесетих година прошлог века, са санкцијама и хипер инфлацијом, затим Законом о укидању друштвене својине из 1995. године, који није адекватно примењен на имовину Фонда ПИО, па је иста подржављена. Имовина организација обавезног социјалног осигурања није се смела превести у државну, односно јавну својину.Искључиво право својине и располагање истом има Фонд, док држава није имала право располагања средствима осигураника.

            Урушавање система ПИО и узурпација имовине посебно је интезивирана од 2000, године, са увођењем неолибералног концепта у наше друштвене односе и траје до данашњих дана.

            Најочитији пример односа државе према Фонду, може се видети кроз однос према праву својине Фонда на хартијама од вредности, односно акцијама и уделима које Фонд поседује на основу Закона о приватизацији. То је најбољи пример како се обесмишљава цео систем ПИО кроз непоштовање сопствених прописа, бројне законске заврзламе и зачкољице, са циљем да се право својине сведе на формалну “голу својину” и онемогући коришћење. Овакав однос према пензијском осигурању и таква решења нема ни једна држава у тз. транзицији. О овоме се веома илустративно говори у приложеном материјалу.

            Сматрам да је “Радна група за реструктуирање Фонда ПИО” дала веома убедљиву анализу и предложила адекватне мере. Ми можемо здушно да подржимо те мере и да енергично тражимо да се спроводе, јер је то прави пут изласка из садашњег стања.

            У анализи Радне групе се констатује да истом није обухваћена целокупна имовина, а да само она која је била предмет анализе “... премашује износ од више милијарди евра ...”

            Морамо тражити да се евидентира и утврди целокупна имовина, почев од Краљевине Југославије до данашњих дана, без обзира у каквом је стању, да ли је у функцији или није и без обзира ко су данас власници исте.

            Треба утврдити сва новчана улагања која су вршена од стране покрајинских заједница и скупштина основних и регионалних заједница ПИО, односно тадашњих СИЗ-ова. Треба имати у виду да су средства улагана у неке делатности и предузећа која нису у непосредној функцији ПИО. Тако су на пример улагана за изградњу објеката, набавку заштитне опреме, изградњу путева, неких задружних домова у Мачви, а посебно у изградњу неких капиталних објеката,као што су на пример: мост “Газела” у Београду, Сава центар, Раднички универзитет у Младеновцу, итд, итд. Даване су позајмице које нису враћене. Затим, треба обратити пажњу на начин и сврху трошења средстава осигурања у 90-им годинама прошлог века.

            За издвајања и улагања средстава постоје образложене одлуке одговарајућих органа, па је могуће утврдити обим и величину тих средстава.

            Након утврђеног чињеничног стања, законским прописима, Фонду ПИО се мора вратити у надлежност и управљање целокупна имовина, и то како она коју формално има данас у власништву тако и потенцијална, коју су стварале претходне генерације. У колико је немогуће вратити део имовине у било ком облику, она се мора посебно евидентирати и исказати у вредносним износима.

            Посебна експертска група економских и других стручњака, треба да изучи могућности и предложи мере за активирање имовине у циљу остваривања добити.

            Тек тада, односно након тога можемо говорити о реформама система ПИО и реструктуирању Фонда ПИО.

            Немамо ми илузија да се на овај начин могу решити проблеми финансирања пензија, али ће се барем ублажити.

            Међутим, утврђивњем чињеничног стања и признавањем истине, скинућемо хипотеку са пензионерске популације као друштвених паразита који својим трошковима угрожавају будућа покољења и осветлити затамљеност значајног друштвеног сегмента.

 

 

 

 

Владимир Дедић

 

Нови Закон о ПИО не решава проблем пензија

 

            Повећање година стажа, смањење пензија за десет одсто и промена састава Управног одбора  Фонда ПИО нису реформа система.

            Да ли ће пензионери платити цех дугогодишњег лошег управљања државним финансијама, питање је које већ извесно време лебди као Дамоклов мач над главама више од милион и 700 хиљада људи у Србији. Људи који су завршили  свој радни век, годинама уплаћивали у пензиони фонд, не слутећи да ће на њихова плећа пасти и претежак терет извлачења државе из дубиозе у коју су их увлачиле и дефинитивно увукле све претходне власти  бивше и садашње државе. Проблем свакако није од јуче, али постао је ургентан у ситуацији када је државни буџет, према информацији Фискалног савета,  у мањку 2.8 милијарди евра. 

            У покушају да се реши горући проблем донет је нови Закон о ПИО, који предвиђа продужење пезнијског стажа за све категорије запослених, мушкарце и жене, промењен је  Управни одбор Фонда ПИО (уместо 22, сада УО има седам чланова) , а најављено је и  смањење пензија за десет одсто. Продужење стажа у овом тренутку, ма колико значајно, није најбитније за решавање проблема недостајућих средстава, али смањење броја чланова  УО, ма колико на први поглед изгледало неважно, указује на то да је држава де факто преузела управљање Фондом! У претходном УО држава је делегирала једног човека, а сада их има четири. Остала тројица су представници пензионера, запослених и Фонда. Дакле неће бити проблема у одлучивању.

            Новим Законом проблем недостатка средстава неће се решити. Посебно не смањењем пензија за десет одсто. Јер , већ наредне године исти проблем поново ће нам закуцати на врата.

            Потребна нам је озбиља и свеобухватна реформа пензионог система, која најпре подразумева реструктурирање Фонда ПИО. Фискалним приступом, који заговарају упорно људи из Фискалног савета, само се озваничава подржављење Фонда. Јер, пензиони фондови нигде у свету нису фискална категорија и  државни буџет на њих не може да рачуна, бар не у некој значајнијој мери, нити га они посебно оптерећују.

            Главни проблем ове земље лежи у чињеници да је држава, иако није имала упориште у законима, обилато користила средства пензионог фонда за многе, познате и непознате намене. Као и сада, и у прошлој држави средства осигураника, док не “легну” на рачун Фонда ПИО, пролазила су кроз неколико тзв. пролазних рачуна, са којих се скидало када је коме требало.

            Прича о неопходности структурне реформе пензионог система и положаја Фонда ПИО, дакле,  није од јуче. Пре неколико година стручњаци у Фонду урадили су анализу са предлозима краткорочних мера ради смањења дефицита у приходима из које се види да је реструктурирањем Фонда могуће остварити заначајне уштеде.

            Оно што прво пада у очи је чињеница да је Фонд оптерећен од пре неколико година и војним пензионерима, који су до тада били на терету буџета Републике. Фонд ПИО такође покрива и здравствено осигурање пензионера. Ови расходи су у 2011.години “појели” више од десет одсто средстава Фонда, а у 2012.скоро 60 милијарди динара. Уместо што иду на рачун Фонда, требало би да се усмере здравственом осигурању, чиме би се Фонд значајно растеретио. Буџет Фонда оптерећују и расходи за финансирање накнада за туђу негу и помоћ, телесна оштећења и накнаде из инвалидског осигурања ,што би требало да спада у домен социјалне заштите. Такође, растерећење Фонда представљало би када би држава преузела  финансирање пензија по посебним прописима, МИП, РМУП, Војска, (својих службеника), додатни стаж за треће дете, учесника ратова, итд, који су у домену Министарства рада и социјалне заштите. Додуше, проблем генералног недостатка средстава у буџету овим пребацивањима не би се решио, али би целокупна слика била много јаснија, што би могло да укаже И на могуће правце решавања проблема.“Губици” Фонда били би знатно мањи а смањио би се и одијум према пензионерима као категорији која, наводно, оптерећује буџет.

            На другој страни, зашто не омогућити Фонду да управља имовином као добар домаћин, инвестира слободна новчана средства и стиче приходе, као и приходе по основу акција које су власништво Фонда,а којима сада управља Акцијски фонд. А  посебно решити питање спорне имовине Фонда ПИО по основу финансирања изградње многобројних објеката попут здравствених и рехабилитационих центара, итд., у прошлости. Парадокс је да је Законом о јавној својини из октобра 2011.године утврђено да “ствари” Фонда ПИО нису у државној, односно јавној својини, већ ствари на којима искључиво право својине има Фонд, а не држава. На жалост, као и у многим случајевима овај закон није заживео у судској пракси, а представља један од основа за реструкрурирање Фонда. Огроман је број зграда , објеката и непокретности које припадају Фонду, а којима Фонд не располаже. Ту спадају санаторијуми, одмаралишта, лечилишта на територији целе Србије, као и многобројне управне зграде, стамбене зграде, имања …

            Пописом улагања Фонда који је урађен 2012.године, са новчаним улагањима које је Фонд имао у период од 1969.до 2000.године, која нису валоризована, може се утврдити да су она износила око 500 милиона евра. На основу података о улагањима у изградњу специјалних болница, за проширења, адаптације, реконструкције, набавку опреме и сл, укупна улагања достижу вредност од више милијарди евра. Само улагање у изградњу Клиничког центра Србије, где је Фонд учествовао као суинвеститор, износе 44.375.767,30 евра, према валоризацији на дан 7. јуна 2011. године. Изнећемо и податак да је првом приватизацијом Луке Београд 1997.г.Фонду припало 40, а малим акционарима 60 одсто акција! Шта је са тим акцијама данас? Ко је власник Луке?

            Сва ова питања, међутим, нису једини основ за решење проблема. Искуства других земаља на која се позивају неки упорни заговорници фискалног приступа (али их не помињу у целости),могу послужити као полазна основа, а то значи да решења постоје у систему Фонда (фондова), који послују слободно на тржишту, прикупљајући средства од осигураника као и сваки други фондови (банке), улажу их на тржишту, купују државне записе, привлаче улагаче и приходују. Имају своје скупштине, надзорне одборе и менаџмент, а контролисани су и од стране државних органа. У Шведској, на пример, која има више пензијских фондова, запослени могу да улажу доприносе у који год хоће и да преносе уплате из једног у други фонд, по свом нахођењу.

            Једно од могућих одрживих решења је и оснивање струковних фондова, или централизованих, сачињених од више фондова, попут оних који су постојалии у Краљевини Југославији, као што су били Благајна београдске трговачке омладине, Благајна саобраћајних предузећа, или фонд СУЗОР (Средишњи уред за осигурање радника), који је окупљао осигуранике комуналних предузећа, раднике градских општина, државних предузећа и установа, раднике техничких установа, и слично. Без оптерећења државног буџета.

            Ваљда је из свега овог јасно да толико пропагиран фискални приступ није право решење. Јер, шта ће се догодити уколико очекивани привредни раст не буде 1.5 одсто и ако не пристигну најављиване инвестиције? Да ли ће Фискални савет опет саветовати Влади још једно снижење пензија за десет, или већ колико одсто. Или, можда, како избећи социјални бунт?

 

 

 

М. Драгаш

 

Осврт на проблеме и имовину пио фонда

 

Хвала Вам што сте ми сад дали реч. Драго ми је, а и много научим из расправа које теку на овом састанку и сличним састанцима на којима сам до сад била присутна, али Скупштина почиње за сат времена и ја, нажалост, нећу моћи остати до краја. У сваком случају, овој дискусији желим да се прикључим на свој начин. Пре свега, да се захвалим онима који су ми омогућили да сазнам за ову иницијативу и за ову тему, посебно Жики Тешићу који ме је позвао. Ја овде присуствујем као члан Одбора за рад Скупштине Србије, а иначе сам у дужем периоду пратила ову тему, а  у свом досадашњем раду сам радила на неким питањима из области рада, социјалне политике, здравства, заштите итд, тако да ми, свакако, рад на ову тему није непознат. У сваком случају, ова данашња конкретна тема „Реформе пензионог система и имовине ПИО фонда“ сматрам да је врло важна и кључна за будућу реформу система пензијског осигурања, пре свега, овај део теме који се односи на имовину ПИО фонда. Сматрам да је одговорна иницијатива да се изврши свака врста анализе стања и документације о томе шта је дефинитивно ПИО  фонд и шта има као своју имовину . Подржавам, наравно, став мог претходника у дискусији и захваљујем му се на сећању на наш претходни заједнички рад. Однос према ПИО фонду треба да је однос као према сваком Инвестиционом фонду и то је један однос који треба да се заснива, пре свега, на имовини и капиталу и он мора да буде конституисан као и сви европски фондови који су на овај начин формирани, који су функционисали и који имају адекватну заштиту и себе као институције, али, истовремено, и свих осигураника који су улагали претходних деценија у пензиони фонд. Улагања из личног дохотка која су била средства која су припала ПИО фонду у претходном периоду, не могу по слову законодавца или било ког другог у држави, која се трансформисала,  да постану део државног власништва. То је непознато, недопустиво и неодрживо, као што је неодрживо било какво неодговорно понашање према овој имовини. Зато сматрам, дакле,  да је веома добра иницијатива  да се на овај начин дефинише имовина ПИО фонда, његов правни статус, будуће пословање и рад и  то да буде саставни део будућег разговора о реформи пензионог система, односно новог закона који ће убудуће јасно прецизирати обавезе и дужности овог новог инвестиционог фонда и његове обавезе на тржишту новца и капитала.

Формирање овог Синдиката пензионера, уводно излагање Марије Тодоровић и читаве групе која је на овај начин приступила наведеној теми сматрам врло одговорним приступом. Активно укључивање у будућу политику и основе пензионог система и пензијског осигурања сматрам одговорним и треба укључивати што већи број субјеката који ће стање благовремено да виде, да сазнају могућности, правце засноване на обавези и праву државе, али и обавези и праву грађана, у овом случају – осигураника. На тај начин ћемо омогућити, оно што је малопре господин Бушатлија поменуо, постојање јавности у раду.

Чињеница је да се последњих година учешће буџета у пензијама повећава – тако да је оно било око 14% средином 90-их година и дошло до око 47% колико је, према неким подацима, износило 2011. године. Та спирала раста иде још даље 2012. године, када је тај износ, према неким изворима, дошао на 49,3% у укупно планираним приходима.

Ово буџет више не може да издржи, чак и да је стање у економији боље, да се развијају нова предузећа и обезбеђује ново запошљавање. Овај однос је неодржив, неприродан на дуге стазе, али једини излаз није и не мора бити смањење пензије. Пензија није мислостиња државе, већ произилази из бруто остварених зарада у претходном периоду.

У сваком случају, сматрам да су реформе у Србији у току, говорим сада нарочито о последњој години, две,  дана када се оне јасно најављују и кроз законе усвајају. Пред нама је, такорећи, Закон о раду који има различита контраверзна тумачења, објашњења и нужност њиховог спровођења. Да нама одмах буде јасно, у Србији се уводи нови систем, нова правила и вредности. Прилагодимо се њима јер је то једини услов да уђемо у Европу, али ако је тако у области рада у односу на радника, онда тако мора да буде и  у области која се односи на послодавца, који мора да има одговорност или санкционисану одговорност за све оно што ради, посебноу исплати зарада, доприноса али и поштовању других права запослених. У сваком случају, с обзиром да је овај Закон о раду актуелан, одмах за њим долази и реформа пензионог система. Зато сматрам да је ово правовремено или у минут до дванаест покретање питања како би се у сусрет доношењу закона регулисала управо позиција ПИО фонда. Све оно што сте рекли у радној групи, у овом документу има за циљ да истакне која је све то имовина, што није безначајно и није безначајно са још једног становишта: што ако би се то тако урадило значајно би се смањило оптерећење пензија у буџету Републике и онда не бисмо говорили да пензије у буџету Републике имају 20, 30 или колико процената него знатно мање. Извините, држава мора да има одговорност, посебно према пензионом систему, али мора да буде и присутна самоодрживост тог фонда. То су заједнички субјекти који у овоме решавају одрживост пензија, тим пре што фондови, наравно, у оном личном улагању, имају значајну основу. Да не дужим даље, сматрам да однос запослени-пензионери ни у ком случају не представља супротстављен однос, јер оно што се данас установи у пензионом систему и какав закон донесемо и евентуално трансформишемо пензиони фонд, то је сутра добро за пензионере. Данас запослени, сутра су пензионери . Дакле решавамо нешто што је значајно за све будуће генерације који ће они унапређивати. Тим пре, велика и још већа одговорност, данас, наша је и са становишта - каква ће бити решења управо у Закону о раду. Ту се предиђа да ће за запослене бити предвиђено не само рад на неодређено време, већ у великој мери, рад на одређено време, рад по пројекту и слично, што онда, у целини, отежава пут до пензије, која није социјална категорија, већ зарађено право. Тада су и пензије и релативно и апсолутно мање.

За наредне и све потребне трансформације ПИО фонда у прави Инвестициони фонд потребна је промена неких Закона, не само о ПИО систему , већ и о приватизацији, о буџетском систему и сл. Укупан ефекат би била знатна смањења издвајања из буџета што је велики циљ. Фонд ПИО, у том случају, би био ослоњен на сопствене снаге, у значајној мери, али уз јасну и прецизну регулативу.

            Дакле, у том развоју нових односа и ситуације, када великим корацима Србија улази у Европу, и европско тржиште капитала и рада, на нама је одговороност да створимо оно што је апсолутно одрживо. Зарађен пензиони фонд није право државе, нити могућност државе да њиме располаже, јер су то средства свих нас као осигураника. Са друге стране, која је обавеза државе да заштити и води адекватну и одговорну социјалну политику која подразумева минимум достојанственог живота за пензионере. Свакако је велика, али с обзиром на сиромаштво наше земље, по могућностима је мала, но  она не може да иде испод линије људског достојанства! Дакле, све те ствари у овом тренутку се морају усагласити. Активност у овом тренутку сматрам да је нужна, да треба искористити и институт јавног слушања у Народној Скупштини и позивање свих посланика, не само Одбора за рад, већ из свих парламентарних група да се организују на ову тему.

Важно је дугорочно давање одговора на питање где је одрживост Србије као државе и одрживост српског народа на овим просторима, са становишта обезбеђивања и политике и инструмената и обнављања становништва, али и да се обезбеди политика достојанственог старења и живота у трећем добу.

            Желим да Вас поздравим још једном, да се захвалим још једном што сам била присутна и да искажем своју добру вољу у Вашим активностима и у будуће учествујем.

Хвала.

 

 

мр Мирјана Јовановић - Томић

адвокат

 

ПЉАЧКАЊЕ ПО ЗАКОНУ

 

            Низ година уназад, а са економском кризом у земљи и економским тешкоћама са којима се Србија као држава у задњих пар година суочава, у јавности се потенцира питање пензија у смислу да је тешко обезбедити њихову редовну исплату, с обзиром на број пензионера (око 1,7 милиона), па ова врста давања из буџета представља велико оптерећење за буџет, те је нужно њихово смањење.

 

            У одбрану пензионера односно захтева за смањење пензија, једино се оглашавала ПУПС и смањење пенизија бранила ставом - да је то категорија становништва која у овом економски тешком моменту за Србију, издржава не само себе већ и чланове породице, па је неосновано расправљати о смањењу истих.

 

            Овакво стално прозивање пензионера и лицитирање о потреби да се пензије смање у распону од 10% - 20% јер ће се на тај начин,између осталог, спречити „грчки сценарио“ у Држави, напросто ме је натерала да јавности презентујем одређене аргументе, који се из мени, до сада, непознатих разлога,скривају и неистинито приказују у јавности, која се на тај начин обмањује. 

 

            О чему је реч?

 

            Србија је након доношења Устава 1990.године, у држави која је настала након распада Југославије, Законом о пензијском и инвалидском осигурању регулисала права по основу обавезног пензијског и инвалидског осигурања (Сл. гласник РС 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 и 12/96) сагласно начелима која су важила како у бившој Југославији тако и у државама ЕУ.

 

            Одребама овог закона јасно су постављена начела на којима се заснива пензијско и инвалидско осигурање па је и регулисано:

 

-да се обавезно пензијско и инвалидско осигурање обезбеђује на основу рада и на начелу узајмности права на пензију као и друга права по овом основу,

 

-да се права из пензијског и инвалидског осигурања стичу и остварују зависно од дужине и обима улагања средстава за пензијско и инвалидско осигурање,

 

-да средства за пензијско и инвалидско осигурање обезбеђују осигураници и послодавци у складу са законом, и

 

-да се средства за пензијско и инвалидско осигурање и права из овог осигурања остварују у републичким фондовима за пензијско и инвалидско осигурање, којима управљају сами осигураници. 

 

            Одредбама овог закона детаљно је регулисана и организација и финансирање Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Републичког фонда самосталних делатности и Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање земљорадника.

 

            Из наведене законске регулативе сасвим неспорно произилази дакле, да се средства за пензије обезбеђују од стране самих запослених и то путем издвајања у одређеном проценту, од њихове зараде коју остварују током рада.

 

            Што даље значи, да се средства за исплату пензије не формирају из средства које Држава обезбеђује, већ су то средства која су сами запослени обезбедили, кроз издвајање у одређеном проценту током рада,а све у циљу оставривања одређних права у моменту када стекну услове за старосну пензију или неке друге случајеве.

 

            Дакле,у случају средстава за исплату пензија не ради се средствима која се по својој природи обезбеђују у буџету Државе нити су то буџетска средства.

 

            Овде се поставља једно, једино и основно питање:зашто се исплата пензија из Фондова на основу извршених уплата доприноса од стране запослених у Фондове пензијског и инвалидског осигурања, супротно Закону, у једном моменту, ПРЕНОСИ у буџет и пензије тако постају буџетска ставка?

 

            Да би се добио одговор на ово питање,нужно је претходно утврдити следеће:

 

-ко је одлучио и зашто да доприноси за пензијско  и инвалидско осигурање,супротно Закону о пензијском и инвалидском осигурању, постану категорија јавних прихода односно буџетска ставка и да се уплаћују у буџет,

 

-шта се догодило са средствима која су била у Републичким фондовима за пенизијско и инвалидско осигурање запослених,самосталних делатности и земљорадника у моменту доношења Закона о јавним приходима и расходима (Сл.гласник РС 76/91, 41/92, 18/93, 22/93, 37/93, 67/93, 45/94, 42/98 и 54/99),

 

-који износ средстава се у том моменту налазио у овим фондовима и на чега су та средства која су запослени одвајали од свог рада утрошена,

 

-из којих разлога су Законом о пензијском и инвалидском осигурању (Сл.гласник РС бр.12/96, 46/98, 29/01 и 80/02) укинути фондови самосталних делатности и земљорадника.

 

            Питање је исувише озбиљно да би власт преко овакве незаконитости уопште смела да пређе.

            У питању је новац који су садашњи пензионери (њих 1,7 милиона) од свог рада,током свог радног века,издвајали да би себи обезбедили старосну пензију и тај новац је НЕКО користећи се позицијом власти узео,за незна се које потребе.

            Да би се прикрило незаконито узимање туђег новца, направљена је конструкција да се исплата пензија врши преко буџета.

            И на крају, сада се тражи спремност пензионера да пристану, да оно што су од своје зараде одвајали да би себи обезбедили мирну старост, умањи за 10% -20%.

 

            Какво име заслужује оваква работа и кога то ова Држава  штити?

 

            Да ли ће ова власт ово питање отворити у свој својој суштини и узета средства из фондова вратити у фондове са све припадајућим каматама ,тест је капацитета ове власти  не само да заштити право на поштено стечену пензију сваког грађанина-пензионера,већ и да се супротстави свакој врсти криминализације без обзира у ком времену је она настала и од стране кога је вршена.

 

            У друштвима који се темеље на владавини права, ово је основна ДУЖНОСТ  Државе.

 

 

 

 

 

доценткиња Наталија Перишић,

Универзитет у Београду – Факултет политичких наука

 

НАПРАВИТИ ОДРЖИВ СИСТЕМ

 

            Адекватност прихода у старости и одрживост пензијског система, представљају два основна изазова пензијског система у националном контексту. Основни правци реформи, с тим у складу, треба да буду усмерени ка гарантовању доходовне сигурности за старе и ка стварању претпоставки за дугорочно одрживо функционисање система. Проблематика адекватности пензијских накнада и одрживости пензијског система перципира се код доносиоца одлука у националним оквирима као међусобно искључујућа – сматра се да одржавање висине индивидуалних пензија на данашњем нивоу суштински угрожава одрживост државних финансија, јер води ка увећању расхода за финансирање пензија као процента БДП; у истом дискурсу, последично, задржавање расхода, тј. постизање циља одрживости пензијског система, захтева смањење пензијских накнада. Истовремено, одрживост пензијског система је непостигнут циљ реформи годинама уназад, док ће адекватност пензија убудуће све више добијати на значају, односно биће сасвим извесно све угроженија увођењем планираних још рестриктивнијих правила о индексацији пензија.

 

            Према прогнози Здравковића, Домазет и Никитовића, укупан број пензионера у Србији достићи ће цифру од 1.82 милиона 2050. године. Према њиховим прорачунима, у комбинацији са постојећим законским решењима и стопама активности код старих, те под претпоставком раста пензијских расхода према истој стопи као у периоду од 2005. до 2010. године (4,3% годишње), удео пензија у БДП износио би чак 16,4% већ 2020, 20,3% 2030, 24,8% 2040 и коначно 31,2% 2050. године. На тај начин јасно је да постојећи, а нарочито будући расходи за пензије, знатно оптерећују државни буџет и уколико “експлодирају” резултоваће макроекономском нестабилношћу, која би блокирала читаву привреду.

 

            Алтернативно, уколико се пензијски расходи буду задржавали лимитирањем пензијских накнада, пензије би током времена биле довољно само за ублажавање екстремног сиромаштва. Тако се на пример у студији Светске банке из 2009. године “Србија: како са мање урадити више” наводи да би се могло десити (под одређеним претпоставкама) да пензије у Србији у будућности износе само 9% просечне плате. У том случају, знатан број старих био би приморан да остварује своја права на новчане накнаде у систему социјалне заштите. Чак и уколико се занемари проблем стигматизације повезан са примањем социјалне помоћи и суштинске неправичности друштва према старима који су de facto доприносили његовом напретку у свом продуктивном добу, не чини се да начела економске ефикасности говоре у прилог сврсисходности преношења “проблема” у други део система. Снижавањем пензијских накнада стари би само били преусмерени ка другом делу система (ка социјалној заштити), чији је финансијер такође држава. Са великом вероватноћом може се претпоставити да ће проблематика сиромаштва код старих бити израженија у будућности – с обзиром на изузетно ниске стопе економске активности, ниска је и стопа запослености, тако да ће велики број старих бити изван система пензијских накнада.

 

            Суштина проблема одрживости пензијског система налази се у изузетно ниском (и опадајућем) броју запослених према пензионерима. Узроци томе су бројни, а неки од њих су: старење популације, зрелост самог пензијског система, релаксирани услови за одлазак у пензију у периоду социјализма и 1990-их, као и неповољни економски трендови. Нема сумње да би шири оквир пензијских реформи требало да представља подстицање економског развоја, али у вези са специфичнијим мерама постоје разне контроверзе. У том контексту, могуће су стимулативне и рестриктивне мере. Стимулативне мере, тј. увећање пензијских прихода могуће је највећим делом постићи унапређењем ситуације у сфери запошљавања, редуковањем сиве економије, пооштравањем контроле система наплате доприноса, док се подизање стопе доприноса не чини као прихватљива опција, јер би могло деловати дестимулативно на легализовање сиве економије. Рестриктивне мере, тј. смањивање пензијских расхода, као прихватљивија опција за доносиоце одлука годинама уназад, могло би се постићи подизањем старосне границе, променом методе индексације, смањивањем административних трошкова, али није сигурно да ове мере не би угрозиле адекватност пензијских накнада. Замрзавање пензија свакако би допринело његовом угрожавању.

 

            Стога би било адекватније померити фокус ка стимулативним мерема уопштено и нарочито ка флексибилним формама запошљавања, које из искустава европских земаља, погодују старијим радницима, а које у Србији нису развијене; увести субвенционисане шеме за креирање тзв. ‘second careers’ и ‘end-of-career’ послова, као и правила о постепеном одласку у пензију, како би се ојачао пренос искустава које старији радници поседују. У питању су и други елементи тзв. концепта активног старења који је лансиран и препознат у Европској унији као важан како за старе, тако и за друштво. Да адекватност и одрживост пензија није само проблем у Србији, показује управо политика старења Европске уније, чији су циљеви 1) примереност пензијских накнада, 2) финансијска одрживост пензијског система и 3) њихова модернизација. Међутим, европски инструменти решавања ових проблема не чине се толико брутални као национални, као ни што у државама чланица Европске уније пензије нису често најважнији регуларан и редован извор прихода домаћинстава.

 

 

 

                                                           Милан Ненадић

Председник Савеза пензионера Војводине

 

 

 

ПРЕДЛОЗИ ЗА ДАЉУ РЕФОРМУ ПЕНЗИЈСКОГ СИСТЕМА СРБИЈЕ

 

 

          Фискална стратегија за 2014. годину са пројекцијама за 2015. и 2016. годину, коју је Валада Републике Србије усвојила крајем 2013. године, садржи део "Реформа пензијског система" што ће највероватније бити полазна основа за рад на измени и допуни Закона о пензијском и инвалидском осигурању. У наставку спровођења пензијске реформе обухваћене су следеће мере на које дајемо краће коментаре и предлоге:

1.У вези индексације пензија у фискалној стратегији стоји "Наставак индексације пензија у односу на раст БДП-а у наредне три године, у складу са индексацијом плата".

   Наведена мера је нејасно формулисана. Прво у наредне три године се не предвиђа индексација пензија са БДП-ом, а друго потребно је формулисати о којим платама се ради. Крајем 2013. године измењен је Закон о пензијском и инвалидском осигурању у коме је утврђена индексација пензија за 2015. и 2016. годину у висини 0,5% два пута годишње од 1. априла и 1. октобра. Истовремено се пројектује инфлација око 4% годишње, што значи да се предвиђа даље реално смањивање пензија и сиромашење већ осиромашене пензионерске популације. У дужем временском периоду пензије бележе реални пад и смањивање куповне моћи посебно последњих година када је изменом пензијских прописа њихова индексација почела да се врши са минималним процентима који су испод раста инфлације, односно потрошачких цена. Пензионерска популација је највећим делом у сиромаштву или на граници сиромаштва при чему стотине хиљада пензионера нема услове за основну егзистенцију. Такво стање потврђују најновији статистички подаци о броју пензионера у појединим групама износа пензија, посебно оних који користе најнижу пензију и пензију до просечног износа.

          Предлажемо да се пензије у наредном периоду индексирају са кретањем инфлације, односно потрошачких цена ради спречавања даљег сиромашења пензионерске популације јер више нема простора за реално, односно номинално смањивање пензија, уколико се не жели да се доведу у потпуну беду. Овај предлог је практично примена члана 80. Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

          Уколико се жели индексација пензија са зарадама, што су пензионери предлагали у претходном периоду, онда пензије треба усклађивати са просечном зарадом Србије, а не мање групације запослених чије зараде су последњих година под притиском смањивања што се рефлектује и на смањивање пензија.

          Такође, предлажемо да се измени члан 80. Закона о пензијском и инвалидском осигурању и да се ванредно усклађивање пензија врши са делом раста БДП-а који се оствари изнад 2% а не 4% како је сада утврђено Законом, јер се и на овај начин обезбеђује постепено смањивање пензијске потрошње у БДП-у.

 

2.    Подржавамо предлог да се доња старосна граница за пензионисање подигне са 58 на 60 година живота.

 

3.Укупни економски и финансијски проблеми са којима се Србија суочава отежавају изградњу одрживог, а посебно дугорочно одрживог пензијског система. Међутим, потребно је на томе радити јер ће тешкоће бити све веће.

Услове за остваривање права на старосну пензију тј. стросну границу потребно је подићи. Далеко богатије земље од Србије то су већ урадиле јер су на време предвиделе тешкоће у својим пензијским системима. Осиромашена Србија то мора да уради јер не може истовремено имати блаже услове остваривања права на пензијау и дугорочно одржив пензијски систем. Мора да се определи. За грађане односно, осигуране на пензијско осигурање далеко је боље да у старости остварују сигурну пензију у односу на нешто дужи радни век.

Изразито неповољна старосна структура становништва Србије са све већим учешћем старијег становништва и све мањим учешћем радно активног становништва, као и неповољан наталитет насупрот позитивном кретању све дужег животног века, намећу потребу да се у пензијски систем уграде олакшавајуће или стимулативне мере које би допринеле, поред других мера које предузима држава, подизању наталитета у Србији. Те мере би могле бити смањивање старосне границе за жене приликом остваривања права на пензију за двоје односно, троје и више деце, односно смањивање радног стажа за жене за двоје, односно троје и више деце.

Из наведених разлога подржавамо предлог за смањивање разлике у погледу старосних услова за пензионисање мушкараца и жена, а предлог би могао да буде следећи:

-           Старосну границу за мушкарце подићи са 65 на 67 година старости, и то по шест (6) месеци у периоду 2016.-2019. година;

-           Старосну границу за жене подићи на 65 година старости, и то по шест (6) месеци у периоду 2016.-2025. године.

Старосну границу за жене умањити, и то:

-     За двоје деце     две (2) године    на 63 године живота;

-     За троје и више деце   три (3) године   на 62 године живота;

Стаж осигурања за жене подићи на 40 година стажа осигурања, односно изједначити га са стажом осигурања за мушкарце. Стаж осигурања за жене умањује се, и то:

-     За двоје деце    две (2) године    на 38 година;

-     За троје и више деце    три (3) године    на 37 година.

 

4.За лица која се пензионишу са пуним радним стажом али без пуне старосне границе оправдано је умањивати пензије за сваку недостајућу годину до пуне старосне границе. Сматрамо да је превелико умањивање од 6% за сваку годину и не би требало да буде веће од  2-3%. Умањење је потребно примењивати док лице не напуни године живота до старосне границе, а потом да прима у целини припадајућу пензију. Овакав институт био је некада садржан у пензијском систему и износио је 1,33% за сваку недостајућу годину, а умањење је престајало са навршетком година старосне границе.

 

5.Прихватамо даље пооштравање услова код бенефицираног радног стажа.

 

6.Краткорочне мере ради делимичног отклањања тешкоћа у финансирању пензијске потрошње могу бити:

          - Обавезу финансирања здравствене заштите која се сада врши из трансферних средстава путем РФ ПИО, финансирати директно из буџета Републике Србије здравственом осигурању;

          - Расходе који имају карактер социјалне заштите финансирати директно из буџета Републике Србије институцијама социјалне заштите.

 

7.Пензијску потрошњу која произилази из пензијских права које је држава тј. државни органи утврђивали мимо општих пензијских прописа приказивати као трајну законску обавезу државе и посебно планирати у буџету Републике Србије код Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику и ради реализације таквих права преносити РФ ПИО. У ову категорију потрошње спадају и издаци за војне и пољопривредне пензије која се остварује изнад изворних прихода за наведене категорије. Ови расходи су финансирани из буџета Републике Србије све док нису пренети РФ ПИО.

 

8.Потребно је објективно и релано утврдити колико буџет Републике Србије издваја за пензијску потрошњу услед економских тешкоћа смањеног броја запослених тј. недостатка изворних прихода, а колико издваја као трајну законску обавезу за сва права која су по посебним прописима увођена и нису покривена доприносима.

          Неприхватљиво је предлагати свођење пензијске потрошње у Србији на ниво земаља Централе и Источне Европе тј. са садашњих око 13%? учешћа у БДП-у на око 10% учешћа у БДП-у, јер пензијска потрошња није упоредива. Земље ЦИЕ немају пензијску потрошњу уведену по посебним прописима. Једино је исправно, пензијску потрошњу која проистиче из посебних прописа укључити у % учешћа Републичког буџета у БДП-у, а пензијску потрошњу која је резултат општих прописа мерити према БДП-у у ком случају би могла да се сведе на 10-11% учешћа у одређеном временском периоду.

            Прихватењем датих предлога, уз економски и финансијски опоравак Србије могуће је изградити одржив односно, дугорочно одржив пензијски систем Србије.

 

 

 

 

 

 

Никола Обрадовић

 

 

Промене су успориле негативна кретања, али их нису решиле

 

 

            Пензијски систем има за циљ да прикупљањем средстава доприноса за време радног века појединца, омогући истом том појединцу приходе у старости који су у складу са оним што су појединци раније зарађивали. Поред овог циља поставља се и захтев да се обезбеди апсолутни ново прихода, односно да се спречи сиромаштво у старости. У испуњавању ових захтева јављају се потешкоће у пензијском систему Србије.

            Први проблем је неповољна старосна пирамида, где је учешће старијих од 60 година прибижно 25% укупног броја становника. Неповољна је бројност млађих до 20 година, и њихово учешће је 20% од укупног броја становника. Највећи број становништва је у доби између 40-59 година. Просечна старост у Републици Србији је 41 годину, очекивано трајање живота жене је 76,6 година, а мушкарца 71,4 година.

            Висока незапосленост, нарочито млађе популације представља проблем на приходној страни фонда. Велики намети на зараде, који износе на име доприноса за социјално осигурање 37,8%, терају на пословање у сивој и црној зони. Ови параметри утичу на то да Република Србија трансферима из буџета учествује са 42% у укупним приходима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. У укупним расходима и издацима буџета Републике Србије трансфери за пензије учествују са 23,4%.

            Како су године пролазиле постао је све неповољнији однос броја пензионера и броја запослених. Године 1980. 3,54 запослена финансирало једног пензионера, да би се овај однос погоршавао од 1995. године 1,71:1, 2000. године 1,59:1, 2003. године 1,11:1, да би у 2013. години овај однос био 1,0:1. У периоду од 2001. године до 2013. године однос просечне пензије и просечне плате је постајао све неповољнији. На почетку овог периода однос просечне пензије и просечне плате је износио 74,1%, док је 2013. године овај однос био 53,5%.

            После 2000. године вршене су промене у пензијском систему. Ове промене су имале за циљ да се спрече негативна кретања у пензијском систему. Предузете промене довеле су до успоравања негативних кретања, али не и решавања истих.

            Реформе пензијског система из 2001. године су обухватиле:

§  исплату дванаест пензија годишње;

§  размотрена је стратегија пензијских реформи и за предстојећи период одбачене реформе по моделу Светске банке. Уместо тога, одлука је била да се реформише постојећи пензијски систем и уведе добровољно приватно пензијско осигурање;

§  старосна граница за пензионисање, подигнута је једнократно за три године, са 55 година на 58 година за жене и са 60 година на 63 године за мушкарце. Повећана је и минимална старосна граница за одлазак у пензију са 50 година на 53 године;

§  прешло се са индексације пензија платама – зарадама на индексацију по тзв. швајцарском моделу, односно комбинацијом пораста плата – зарада и трошкова живота, а са једнаким пондером.

            Реформе пензијског система из 2003. године, садржале су:

§  нови Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године, одредио је да се пензија утврђује на основу плате – зараде у целом радном веку, што представља значајну новину;

§  Законом је проширен обухват прихода на који се плаћа допринос за пензијско и инвалидско осигурање, тако да су укључени приходи од ауторских хонорара и прихода од рада у студентским задругама. На тај начин су повећани приходи пензијског Фонда, али су повећане и будуће обавезе, јер сада и тај приход улази у пензијску основицу;

§  значајно су смањене бенефиције привилегованих категорија осигураника, а смањена су права код инвалидских пензија;

§  код пензијског осигурања пољопривредника, обавезе Фонда су смањене на само једног члана домаћинства.

            Реформа пензијсог система из 2005. године односи се на:

§  повећану старосну границу за две године, како код старосне, тако и код породичне пензије, што представља наставак стратегије подизања старосне границе, започете 2001. године;

§  промењен је механизам индексације пензија, па је уместо швајцарског модела, се прешло на индексацију трошковима живота. Овде је утврђено да се просечна пензија не може смањивати у следеће три године испод 60,0% просечне плате – зараде, а уколико се то догоди, вршиће се ванредне корекције како би се просечна пензија повећала на 60,0% просечне плате – зараде;

§  овде није решено питање дугорочности индексације пензија трошковима живота, јер пензије у Србији нису велике и не могу се мерити са минималним пензијама у западним европским државама, где постоји индексација трошковима живота.

            Од 2006. до 2013. године, најазначајније измене у пензијском систему су:

§  осигураник стиче право на старосну пензију кад наврши 65 (мушкарац), односно 60 (жена) година живота и најмање 15 година стажа осигурања;

§  осигураник стиче право на старосну пензију кад наврши 40 (мушкарац), односно 38 (жена) година стажа осигурања и најмање 58 година живота;

§  осигураник стиче право на старосну пензију кад наврши 45 година стажа осигурања;

§  стопа доприноса по којој се плаћа пензијско и инвалидско осигурање повећана је за 2% и сада је 24%.

            Наведеним променама омогућено је пословање добровољних пензијских фондова. За осам година пословања, добровољни пензијски фондови су повећавали своју имовину која данас износи преко 21 милијарду динара. Основна разлика на обавезно пензијско осигурање је што осигураник поседује сопствени пензијски рачун и што је приступање засновано на добровољности. Добровољни пензијски фондови су добра допуна обавезном пензијском осигурању, али фактори који утичу на њихово даље развијање су ниво зарада, законска регулатива, сигурност и транспарентност, пореске олакшице, развијеност финансијских тржишта и едукација становништва о овом виду осигурања.

            Предочени показатељи упућују на то да се пензијски систем Србије налази у кризи. Његово све теже функционисање захтева промене које се пре свега односе на  постављање система на стабилне основе, испуњење свих обавеза које стоје пред системом и омогућавање даљег функционисања, како би и будуће генерације могле да уживају права која су гарантована Уставом и Законом.

            Досадашње промене у пензијском систему су се превасходно односиле на расходну страну Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Као што се из показатеља види ове промене нису дале резултата, па се сада мора приступити свеобухватним променама које ће утицати како на приходну страну фонда, тако и на расходну страну. Мора се повећати наплата доприноса за социјално осигурање, исто тако прецизно дефинисати бенефиције и услови за пензионисање.

            Најављене реформе морају да укључе широки круг стручне јавности. Овим реформама мора се приступити темељно и не водити се политичким мотивима. Морају да преовладају економски и социјални мотиви приликом дефинисања нових промена. Основно питање које се мора решити је финансирање Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Како је пензијски систем везан за целокупно функционисање државе, горући проблем је решавање огромне незапослености. Велика незапосленост је директан мањак у потрошњи, односно производњи, а поготово у наплати доприноса. Првенствено треба створити услове за запошљавање и привређивање који неће бити оптерећени прекобројним дажбинама. Промене које се најављују у целокупном функционисању државе и друштва морају бити синхронизоване, односно не смеју спутавати једне друге. Пред државом и друштвом је велики испит и задатак који се мора положити како би садашње и будуће генерације живели у пристојним условима.

 

 

 

 

 

 

 

Др Рајко Косановић

Савез самосталних синдиката Србије

 

 

РЕФОРМА СИСТЕМА ПЕНЗИЈСКОГ И ИНВАЛИДСКОГ ОСИГУРАЊА

 

 

 

Систем обавезног пензијског и инвалидског осигурања Републике Србије заснован је на текућем финансирању (pay-as-you-go:PAYG) и обухвата осигурање од три основне врсте ризика: а) старости, б) настанка инвалидности и  в) смрти осигураника. Осигурањем су обухваћени: а) запослени, б) самозапослени (самосталне делатности) и ц) пољопривредници.

Обавезно пензијско и инвалидско осигурање, до 2007. године, било је организовано у три одвојена државна фонда, која су од 1. јануара 2008. године административно спојена, док је до пуне финансијске консолидације дошло 2011. године.

Послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања као и послове финансијског пословања који су били у надлежности Фонда за социјално осигурање војних осигураника, на дан 1. јануара 2012. године преузео је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање.

Саставни део система пензијског и инвалидског осигурања Србије, од 2005. године, је и добровољно пензијско осигурање у приватним, фундираним пензијским фондовима (III стуб).

У Србији, у априлу 2014. године, било је укупно 1.722.465 пензионера.

Посматрано по категоји осигураника, 83,50% били су из категорије запослених (са професионалним војним лицима), 12,23% из категорије пољопривредника и 4,27% из категорије самосталних делатности. Посматрано по врсти пензије, 59,66% су старосне пензије, 21,21% породичне и 19,13% инвалидске пензије.

На погоршање положаја пензијског система у Србији посебно негативан утицај имају:

а) Неповољна дугорочна демографска кретања;

б) Неповољан однос броја запослени и броја пензионера (у осигурању запослених, без професионалних војних лица, на једног пензионера долази просечно 1,1 запослених);

в) Смањење броја запослених и повећање броја пензионера;

г) Избегавање плаћања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање;

д Плаћање доприноса на најнижу основицу, а не на реална примања;

ђ) Постојање високог удела неформалене, ,,сиве” економије у БДП (око  30%);

е) Релаксирани услови пензионисања у дужем временском периоду (неселективни превремени одлазак у пензију и неселективни бенефицирани радни стаж ( инвалидске пезије у укупном броју пензија у 1997. години учестовале су са 33,6%, у 2000. години са 31,9% итд.):

ж) Преливање, односно инвестирање текућих вишкова прихода у односу на расходе, 1970-тих и 1980-тих година у друге области, за изградњу разниих објекета, уместо да је тим вишковима фундиран пензијски фонд (средствима пензијског фонда грађени су: здравствени објекти, рехабилитациони центри, водни објекти, предузећа, рудници и други објекти).

з) Високо учешће расхода за пензије у БДП ( у 2012. години учешће је износило 14,5%, а у 2013. години 13,6% БДП-а);

и) Висок дефицит Фонда ПИО ( у укупним приходима и примањима Фонда, трансвери из буџета у 2012. години учестовали су са 48,2%, а у 2013. години са 44,7%);

ј) Ниске пензије у односу на зараде ( код пензионера из категорије запослених, којих је у априлу 2014. године, без професионалних војних лица, било 1.394.861, од тог броја 813.613 пензионера или 58,33%, примало је пензију до нивоа просечне пензије за ту категорију-25.711 динара, а 1.281857 пензионера или 91,90%, до износа просечне зараде без пореза и доприноса у србији у истом месецу);

            На погоршање положаја система пензијског и инвалидског осигурања  неповољно утичу и макроекономска кретања: стопа раста БДП (  упркос високим стопама раста БДП у периоду од 2001. до 2008. године, од 4.5% до 7,1%, БДП у 2012. години био је на нивоу од 61,8% оног из 1989. године), раст индустријске производње (индустријска производња у 2012. години била је на нивоу од 38,4% индустријске производње у 1989. години), висока стопа незапослености (према методи анкете о радној снази преко 20%, а према евиденцији Националне службеза запошљавање преко 30%), висок буџетски дефицит, висок јавни и укупни спољни дуг и друго.

У настојањима да се смањи јавна потрошња у Републици Србији, која износи близу 48%  бруто домаћег производа (БДП), одржи макроекономска стабилност и смањи буџетски дефицит, кључна места припадају реформи јавног сектора и реформи пензијског система.

            Основни циљеви реформе система пензијског и инвалидског осигурања у Србији треба да буду: а) обезбеђивање дугорочне самоодрживости система (фискална самоодрживост); б) заштита животног стандарда садашњих и будућих пензионера (адекватност пензија); ц) ефикасно прикупљање доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; д) подизање ефикасности пензијске администрације; е) јачање улоге добровољних пензијских фондова;

            Значајне промене у систему пензијског и инвалидског осигурања у Србији, након 2000. године, вршене су 2001, 2003, 2005, 2010. и 2014. године.

            Стање у систему пензијског и инвалидског осигурања које је претходило променама, затечено 2000. године, поред осталог, карактерисало је: а) сувише либерални услови пензионисања (велики удео инвалидских пензија и либерална права за бенефициран радни стаж); б) избегавање плаћања доприноса; в) распрострањена сива економија; г) неповољан однос између броја осигураника и броја пензионера; д) ниски износи пензија; ђ) велики дугови и нередовне исплате пензија ; е) висок удео издатака за пензије у БДП-у ж) висока стопа замене (однос просечне пензије и просечне зараде); з) висока стопа доприноса; и и) ,,смањивање” издатака за пензије (мерама као што су: неисплаћивање свих 12 пензија; исплаћивање пензија са временским помаком; незаконито смањење пензија, као на пример током 1994. и 1995. године, када је према пензионерима створен тзв. ,,велики” дуг; исплата пензија у боновима за струју и др.).

Влада је започела реформу система пензијског и инвалидског осигурања 2001. године, изменом Савезног закона о пензијском и инвалидском осигурању.

            Садржај законских  промена вршених 2001. године, био је следећи:

а) продужење старосне границе пензионисања (старосна граница за пензионисање повећана је за 3 године, са 55 на 58 година за жене и са 60 на 63 године за мушкарце, а минимална старосна граница померена је са 50 на 53 године);

б) прелазак усклађивања пензија са зарадама (месечно усклађивање) на квартално усклађивање по принципу ,,швајцарске формуле( у проценту који је једнак збиру 50% од процента раста зарада и 50% од процента раста трошкова живота.);

в) гарантовање јединственог износа најниже пензије (20% просечне зараде), уместо дотадашњих 5 категорија најнижих пензија које су зависиле од дужине пензијског стажа.;

г) смањење стопе доприноса за пензијско и инвалидско соигурање са 32 на 19,6%. (што је за последицу имало повећање зарада, индукујући и пораст пензија, а не смањење сиве економије; са истовременим смањењем стопа доприноса за здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, укупно оптерећење нето зараде смањено је са 110 на 70% ).

            Данас важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању донет је 2003. године, са циљем да успостави: чвршћу повезаност између висине пензије и уплаћиваних доприносаједноставнији начин обрачуна пензија, проширење обухвата осигураника, смањења либералних елемената у систему у вези стицања права на пензију, стварања могућности за добровољно осигурање и др.

            Најважније новине настале доношењем овог Закона су:

а) увођење тзв. бодовног система у обрачуну пензија;

            б) укључивање у обрачун целокупног радног века уместо ,,10 најбољих година”;

            в) проширење обухвата обавезним пензијским осигурањем ( уведена је обавеза плаћања доприноса за ангажовање преко ауторских хонорара и уговора о делу, као и за рад преко омладинских и студентских задруга, осим за млађе од 27 година који су на редовном школовању);

            г) увођење могућности да пензијско осигурање плаћају сви који то желе, независно од радног статуса ( увођење добровољног пензијског осигурања у I стуб);

            д) промене у области инвалидских пензија:

                   - утврђивање инвалидности по концепту опште инвалидности уместо неспособности да се обавља сопствени посао- инвалидност постоји само кад код осигураника настане потпуни губитак радне способности за било који посао;

                   -укидањем права по основу преостале радне способности-инвалиди рада III категорије;

             ђ) промене у осигурању пољопривредника (уместо да су сви чланови домаћинства обавезно осигурани, утврђена је обавеза осигурања само за једног члана домаћинства).

             Након првог (2001.) и другог (2003.), до трећег таласа промена долази 2005. године, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

 Најзначајније новине настале доношењем овог закона су:

а) постепено подизање старосне границе за пензионисање за две године, почев од 2008. до 2011. године, када је требала  да износи 60 година за жене и 65 година за мушкарце;

б) постепен прелазак на усклађивање пензија само са трошковима зивота од 2009. године и то два, а не четири пута годишње ( што у суштини значи замрзавање животног стандарда пензионера);

в) ванредно усклађивање уколико просечна пензија износи мање од 60% нето просечене зараде у претходној години-закључно са 2008. годином, што значи да након те године могу бити и ниже од 60%;

г) подизање најнижих пензија на ниво од 25%, са могућношћу ванредног усклађивања уколико падну испод 20%  просечне зараде-закључно са 2010. годином

д) административна консолидација сва три пензијска фонда од 2008. године и финансијска консолидација од 2011. године.

            Изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, из јануара 2009. године, ретроактивно је озакоњено повећање пензија од 10%, спроведено уредбом Владе из октобра 2008. године, а такође дошло је и до њиховог замрзавања у току 2009. године.

 Четврти ,,талас” промена у систему пензијског и инвалидског осигурања у Србији настаје доношењем Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који је ступио на снагу 30.12.2010. године, а примењивао се од 1.1.2011. године.

Доношењем овог Закона дошло је до следећих измена у систему пензијског и ивалидског осигурања:

а)Увођење професионалних војних лица у систем пензијског и инвалидског осигурања од 1.1. 2012. године

б).Изменом члана 13. Закона промењена је досадашња дефиниција обавезно осигураног лица по основу бављења пољопривредном делатношћу, тако да су обавезно осигурани сви пољопривредници, а не само носилац пољопривредног домаћинства, односно најмање један члан домаћинства, како је утврђено постојећом одредбом Закона.

в) Новчана накнада за помоћ и негу другог лица поново уводи се као једно од права из пензијског и инвалидског осигурања и ближе се утврђује ко и под којим условима може да оствари ово право, с тим што се висина накнаде задржава на нивоу затечених корисника.

г) Услови за остваривање права на старосну пензију:

- Мења се потребан минималан стаж осигурања за осигураника жену, па се као услов за остваривање права на старосну пензију повећава са 35 на 38 година Предвиђено је постепено подизање на годишњем нивоу, и то почев од 2013. године, закључно са 2021. годином.

- Постепено се повећава и минимална старосна граница, и за осигураника жену и за осигураника мушкарца, са 53 на 58 година живота. Прелазном одредбом предвиђено је да се осигуранику - мушкарцу постепено подизање старосне границе почне већ почев од 2011. године и то за четири месеца, а одложена је примена за жену осигураника, односно жени осигуранику старосна граница ће почети постепено да се подиже почев од 1.1.2013. године.

д) Услови за остваривање права на пензију лица

    којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем:

- Утврђени су услови у погледу потребних година проведених на радном месту, односно послу, за снижавање старосне границе за једну годину, као и постепено повећање старосне границе са 53 на 55 година живота (за осигуранике којима се рачуна  12/14, 12/15 и 12/16).

Прелазном одредбом члана 70. измена и допуна Закона предвиђено је постепено подизање старосне границе са 53 на 55 година и то за по четири месеца на годишњем нивоу почев од 2011. године.

- За осигуранике који раде на најтежим пословима, где је степен увећања 12/18 (нпр. рудари у подземној експлоатацији) услови се не мењају (услов је једна година и шест месеци), а задржана је и погодност да се старосна граница може снижавати највише до 50 година живота.

ђ) Право на породичну пензију

- Ради спречавања злоупотреба, које се јављају у пракси, закључивањем брака ради остваривања права на породичну пензију, додат је нови члан 28а којим се предвиђа да ако је умрли осигураник, односно умрли корисник старосне или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) Закона (65 година - мушкарац и 60 година - жена), брачни друг може стећи право на породичну пензију, под условом да имају заједничко дете, или ако је брак трајао најмање две године.

- Законом је предвиђено подизање услова и за стицање права на породичну пензију, на тај начин што ће се старосна граница удовице, односно удовца поступно подићи за три године, и то по шест месеци на годишњем нивоу, почев од 2012. године закључно са 2016. годином док се не достигне предвиђен услов а то је 53 године живота за удовицу и 58. година за удовца.

е) Предвиђено је постепено смањивање процента увећања навршеног стажа осигурања за одређивање висине старосне и инвалидске пензије(тзв. додатни стаж) за осигуранике жене највише до 40 година, тако што ће се садашњи проценат увећања од 15% поступно смањивати за по један проценат на годишњем нивоу и то почев од 2013. године, тако да ће у 2021. проценат увећања износити 6%.

Пети ,,талас“ промена најављен је за јул 2014. године.

Најзначајније  промене у систему пензијског и инвалидског осигурања биће следеће:

а) Враћање  дефиницие осигураника пољопривредника из 2003. годинејер је   важећа дефиниција неприменљива, јер су  обухваћени сви чланови пољопривредног домаћинства, а финансијски нису у могућности да сви упаћују доприносе за пензијско и инвалидско осигурање;

           б) Прописаће се, за случај старости, поред права на старосну пензију, и право на превремену старосну пензију као једно од права из пензијског и инвалидског осигурања;

            в) Промениће се услови за стицање права на старосну пензију у погледу година живота за осигураника жену са 60 на 65 година живота, али постепено за по шест месеци на годишњем нивоу, почев од 2015. до 2020. године, односно за по два месеца на годишњем нивоу, почев од 2021. до 2032. године. На овај начин изједначавају се услови за стицање права на старосну пензију осигураника мушкарца и осигураника жене.

г) Права на превремену старосну пензију стиче се навршењем најмање 40 година стажа осигурања и најмање 60 година живота, с тим што је, до навршења наведених услова, утврђен прелазни период (од 2015. до 2023. године за мушкарце, односно до 2024. године за жене), током кога се дефинише постепено повећање важећих услова у погледу година живота и година стажа осигурања, који се повећавају за шест, односно осам месеци на годишњем нивоу.

д) У погледу утврђивања висине превремене старосне пензије, прописаће  се умањење превремене старосне пензије за 0,34% за сваки месец  ранијег остваривања старосне пензије, у односу на општу старосну границу (на годиšњем нивоу 4,08% )  , с тим што се утврђује лимит умањења, односно ова пензија умањује се највише до 20,4%.

ђ) Прописаће  се додатни услов за снижавање старосне границе за стицање права на старосну пензију за осигуранике који раде на радним местима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем (бенефицирани радни стаж), јер се утврђује да је неопходно навршити најмање 2/3 стажа на тим радним местима, у односу на укупан стаж осигурања који овај осигураник има.

            е) Смањиће  се број чланова управног одбора Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (са 21 на 7) и брисаће се надзорни одбор као орган Фонда, у циљу рационализације.

 

Закључак

           

Наставак реформе система пензијског и инвалидског осигурања у Србији неопходан је, а на то нам указују бројни чиниоци економског и демографског карактера.

            Неопходна је целовита реформа система пензијског и инвалидског осигурања, чија основна два (међусобно супростављена али подједнако важна) циља треба да буду: а) обезбеђивање дугорочне самоодрживости система (финансијска одрживост) и б) заштита животног стандарда садашњих и будућих пензионера (адекватност пензија);

            Обезбеђивање дугорочне самоодрживости система пензијског и инвалидског осигурања треба да се обезбеди одговарајућим мерама, како на: а) приходној страни (боља наплативост доприноса, смањење сиве економије, постојање директних изворних прихода Фонда и др.), тако и на б)  расходној страни (старосна граница за пензионисање, бенефицирани радни стаж и др.).

            Раст запослености, производње и извоза, основне су претпоставке за дугорочну одрживост јавних финансија, а што значи и система пензијског и инвалидког осигурања.

Искључиво перманентним подизањем старосне границе за пензионисање и сужавањем садржине и обима права из области пензијског и нвалидског осигурања, немогуће је обезбедити фискалну одрживост овог система на дужи рок.

Када је реч о подизању старосне гранивце за пензионисање у виду треба имати већи број параметара: а) просечну дужину живота мушкараца и жена, б) просечну дужину коришћења пензије, в) степен аутоматизације послова који се обављају, г) стање на тржишту рада ( стопе запослености и незапослености), д) макроекономска кретања у земљи, ђ) демографска кретања, е) здравствено стање становништва, ж) животни стандард становништва и друге параметре. Најопасније је преписивати искуства других земаља, без уважавања наионалних специфичности.

            Обезбеђење фискалне одрживости ситема пензијског и инвалидског осигурања и адекватности пензија, према томе, једино се може постићи, с једне стране одговарајућим изменама законске регулативе и, с друге стране, побољшањем стања у реалном сектору привреде (растом запослености, прозводње и извоза).

 

 

 

 

Проф. др Вук Огњановић

 

Фонд треба да функционише као пословна организација

 

Имам два указивања у вези са нашим питањем. 

Прво. Наше питање је у основи део комплекса државних јавних финансија. Или ако хоћете нешто ближе или нешто једноставније, пензијски систем је специфична формација државног јавног дуга

Наиме, пензијски систем је са око 75% врста приватне штедње коју гарантује држава, односно специфична врста јавног дуга. Преосталих око 25% су давања која сама Влада, на терет Државног буџета, својим одлукама одобрава за пензије борцима ослободилачких ратова, за бенифицирани радни стаж одређеним службама (полиција, рудари, и др.), за националне пензије уметницима и заслужним спортистима, те накнаде академицима и друга социјална и инвалидска давања у складу са циљевима Европске социјалне повеље. Према томе, само је овај други блок пензијских облика, искључиво везан за државни буџет. 

Иначе, пензијски систем, који се уређује политички посредованим Друштвеним консензусом у свим земљама овог контроверзног света, подразумева издвајање дела личних примања у току радног века и уплату тог дела зараде у Инвестициони фонд (ПИО Фонд) иза кога је државна гаранција. Тако се ствара кристално јасна облигација, која у суштини значи, да појединац који улаже новац у Фонд, а могао га је објективно говорећи, понети кући и ставити у сламарицу, постаје поверилац Фонда, односно стиче ``чистокрвна`` потраживања од Фонда. 

Друго. Слажем се са идејама радне групе за активирање имовине Фонда ПИО, односно с господином Ковачевићем, ако сам га добро разумео. 

Заправо, моје је становиште, да Фонд мора да се реформише, тј. да се организује тако да функционише као пословна организација. То значи, да рационално рукује средствима и штити њихову вредност у времену. Администрација ПИО Фонда, нажалост, годинама ама баш ништа не ради тим трагом. Неинвентивна је, спава и ``шлепа`` се на репу догађања!? А Фонд би, као и сваки дугорочни инвеститор, могао имати занимљиву структуру своје активе и порфолиа, те и релативно лако контролисану ликвидност.

 Наравно, Фонд би (не само због ових око 25% буџетских пензионих обавеза и гаранције Државе), морао активно сарађивати с државним буџетом. Зато је природно, да се у одређеним кризним финансијским ситуацијама, средства Фонда привремено користе за омекшавање проблема у тзв. консолидованом билансу јавне потрошње. И обратно. Односно, природно је да се те операције прате уговорима о позајмљивању, дуговању, роковима враћања и другим условима који уобичајено прате ту врсту уговора. Занимљиво је, треба напоменути, да су буџет Србије и Фонд, стицајем више несрећних околности, користио ове могућности ``сарадње``континуирано у последњих двадесетак година. Биланс тих односа и међуодноса међутим, нико и никада у Србији није извео!? Зашто то не ураде Фонд ПИО и Фискални савет Владе Србије?? 

 Неколико закључних оцена се просто намећу. 

Пензије у 75% износу су облигације настале по основу стварно уложених средстава, тј. приватне штедње. Оне се не могу одлуком једне стране обезвређивати. Заправо, нема правног основа или суда у свету, који би одобрио кршење облигације вољом једне од страна уговорница.  

Додуше, ове обавезе, као и све обавезе јавног дуга, у оквиру концепција консолидације јавних земаљских финансија, могле би се репрограмирати. Међутим, то би захтевало озбиљну реконструкцију целине система, те посебно активирање принципа по коме се улагаоцу средстава, као и код сваке штедње, након његовог биолошког краја, гарантује враћање укупно уложених средстава његовим крвним – правним наследницима. 

Заиста су неубедљиви и непристојни ставови Фискалног савета Владе Србије, да су пензије ``главни извор макро-финансијске нестабилности``, те да је ``неопходно обезвређивање пензија``!?! Посебно је друштвено опасно и заразно кукавичје јаје овог Тела кога именује Скупштина Србије, јер наводно ``један радник издржава једног пензионера``!!? Та нетачна и неука флоскула, непосредно провоцира нетрпељивост и сукобе генерација! И остаје питање: Ко то стварно жели да сукобљава запослене и пензионере!!?? Очеве и децу... То се не може прећутати!

Иначе, наше право и једино решење, како је рекла и наша достојанствена уводничарка госпођа Тодоровић, а и са становишта суштине облигација и принципа јавних финансија уопште, јесте у томе, да се предлаже концепција решења која стварају услове за обнављање и јачање привредних активности. Само боље, веће, дубље и шире привредне активности решавају све наше невоље: извоз као основ за отплату спољног дуга, демографске проблеме, незапосленост и дефицит јавног сектора, односно дефицит државног буџета. 

Хвала.

 

 

 

 

 

 

 

 

Синдикат пензионера Србије

 

Скупштина Синдиката пензионера Србије

 

На основу расправе на седницама Председништва и Скупштине синдиката пензионера Србије одржане 08. априла 2014. године усвојени су следећи

 

З А К Љ У Ч Ц И

 

  1. Потребно је утврдити укупну имовину фонда ПИО

 

  1. Утврдити у које објекте и фирме су улагана средства фонда ПИО

 

  1. У циљу успостављања система пензијско инвалидског осигурања и новог система функционисања Фонда, заснованог на имовини, предложити одговарајуће измене Закона о ПИО, Закона о буџету, Закона о приватизацији и др. и обезбедити њихово спрововођење

 

  1. Дефинисати начин управљања имовином фонда ПИО

 

  1. Организовати Округли сто о имовини фонда уз учешће одговарајућих стручњака и научних радника који могу допринети формулисању и ревитализацији система пензијско инвалидског осигурања (Округли сто одржан 1. јула 2014. године)

 

  1. Покренути поступак пред Уставним судом Србије за оцену законитости подржављења имовине фонда ПИО и каснију распродају

 

 (Закључак предложен на седници Извршног одбора УСПС-а

 25. 07. 2014. године)