ОКРУГЛИ СТО

Одржан Округли сто „Од Уставног суда до Стразбура“

У петак, 30. октобра 2015. године, Удружење синдиката пензионера Србије одржало је округли сто под називом  „Од Уставног суда до Стразбура“.

Учесници округлог стола били су еминентни стручњаци из области правних наука, проф.др Зоран Ивошевић (професор Универзитета Унион), проф. др Весна Ракић Водинелић (професор Универзитета Унион)Ратко Бутулија (бивши председник Уставног суда Србије) и Сташа Филиповић ( члан правног  тима Удружења синдиката пензионера Србије).

Поред осталих, гости округлог стола били су студенти  Правног факултета и Факултета Политичких наука.

Дискусије:

Проф. др Зоран Ивошевић

редовни професор Правног факултета

Универзитета Унион

ДИСКУСИЈАНА ТРИБИНИ "ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СТРАЗБУРА" КОЈУ ЈЕ ОРГАНИЗОВАО СИНДИКАТ ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ ПОВОДОМ ОДЛУКЕ УСТАВНОГ СУДА ДА ОДБАЦИ ИНИЦИЈАТИВУ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ ЗАКОНА КОЈИМ СУ УМАЊЕНЕ ПЕНЗИЈЕ

Уставни суд Србије је 23.9.2015. године донео решење ИУз-531/2014 о одбацивању иницијатива за оцену уставности Закона о привременом уређивању начина исплате пензија ("Службени гласник РС", број 116/14). Ово решење привлачи пажњу датим разлозима, па ће о њима бити речи.

1. Према члану 42б став 1. тачка 2. Закона о Уставном суду, немериторна решења о одбацивању иницијативе доноси веће које чине председник и седам судија. У овом случају такво решење није донело осмочлано веће, већ пленум Суда (председник и 12 судија) који, по члану 42а став 1. тачка 2. поменутог закона, доноси мериторне одлуке о основаности или неоснованости уставноправног захтева. Образложење решења, међутим, одговара мериторној одлуци, јер исцрпно залази у саму супстанцу уставноправне ствари.

2. Уставни суд, сагласно члану 97. тачка 8. Устава, не спори да се право на пензију и њену висину уређује системским Законом о пензијском и инвалидском осигурању, али сматра да оспорени закон не залази у његово јурисдикционо поље, јер прописује када ће и за колико исплата утврђених пензија бити умањена због финансијске одрживости пензијског система. Зато и закључује да оспорена законска решења не нарушавају јединство правног поретка, предвиђено чланом 4. став 1. Устава јер и тај принцип допушта да се једна правна област уреди и општим и посебним законима, при чему ће ови други регулисати само нека специфична питања.

                Оспорени закон нема карактер посебног закона. Он је ушао у наш правни систем лажним представљањем. По називу, требало је да уреди само технику начина исплате пензија а унередио је саму супстанцу пензија већих од 25.000 динара. У називу закона стоји да је привремен, а његово трајање се не орочава. Такав какав је, девастира јединство правног поретка.

                Правни поредак ваља разликовати од правног система. Правни систем чине само правне норме. Правни поредак чине и правне норме и понашање људи, односно институција у њиховој примени. Том поретку припадају и правноснажна решења о висини пензија, а пошто то својство нису изгубила, њихова непримена, изнуђена оспореним законом, нарушава јединство правног поретка. А и јединство правног система, јер није разумно да један фалш закон сторнира примену важећег системског закона.

                3. Уставни суд не спори да је "право на пензијско осигурање једно од људских права зајемчених Уставом", али сматра да "право на пензију није људско право зајемчено Уставом" јер је "уставотворац у потпуности препустио закону уређивање садржине и начина остваривања зајемченог права на пензијско осигурање", тако да се питање висине пензијског давања не може сматрати стеченим правом чији се досадашњи ниво не може умањити", у смислу члана 20. став 2. Устава.

                Овим исказом, решење Уставног суда је запало у противречност са самим собом. Ако је цело пензијско осигурање, као скуп људских права, зајемчено Уставом, онда су зајемчена и сва појединачна права из тог осигурања, без обзира на то да ли је њихова садржина у целини уређена Уставом или је Устав њихово уређивање, у потпуности или делимично, препустио закону. Одредбе о људским правима и слободама (чл. 23-74) припадају уставним начелима, па се и оно на шта се те одредбе односе уређује начелно без залажења у детаље. Отуда се у скоро свакој од тих одредаба каже да се садржина права или слободе уређује, одређује или утврђује законом, односно остварује у складу са законом или на начин предвиђен законом. Чак и када тога нема, целовита садржина уставних права и слобода се уређује законом, у смислу члана 97. Устава. С обзиром на то, свако право и свака слобода коју Устав региструје, макар само и насловом, завређује заштиту предвиђену чланом 20. став 2. Отуда се ни достигнути ниво пензије, као људског права, не може смањивати. Реч "ниво" и у етимолошком смислу значи – степен висине нечега (Вујаклија). Уосталом, да је висина пензије укључена у право на пензијско осигурање говори и Глава ВИИИ Закона о пензијском и инвалидском осигурању, која носи наслов: "Утврђивање висине права из пензијског и инвалидског осигурања".

                4. Уставни суд није уважио тврдњу подносилаца иницијативе да оспорени закон нарушава одредбу члана 58. став 1. Устава, која јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Свој став је засновао на ограничењима тог права предвиђеним Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и Европском социјалном повељом, али не и на ограничењима предвиђеним Уставом Србије. Да је то учинио, не би могао избећи закључак да "интервентне мере" из оспореног закона нису биле могуће.

                Правдајући оспорени закон Уставни суд је исплати пензије придао јавноправни карактер, али се није изјаснио о карактеру сâмог права на пензију. Према члану 6. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, права утврђена тим законом су лична права која се не могу (интер вивос ни мортус цауса) преносити на друга лица и која не застаревају, осим ако су доспела а нису исплаћена у случајевима утврђеним законом.

Право на пензију има и својинска и облигациона својства. – У мери у којој је пензија лично неотуђиво право, њен новчани износ је својина пензионера стечена радом и уплаћивањем доприноса пензијском фонду. По члану 58. став 2. Устава, право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона и уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Умањењем пензије утврђене правноснажним решењем пензијског фонда, оспорени закон је извршио својеврсну експропријацију дела њеног новчаног износа, и то без накнаде, чиме је повредио и поменуту уставну одредбу. – У мери у којој се пензија третира као новчано потраживање, она има облигациона својства, па се мора узети у обзир члан 58. став 3. Устава. По овој одредби, законом се може ограничити једино начин коришћења имовине, а то значи да се ограничење, у конкретном случају, није могло извршити умањењем новчаног износа утврђеног правноснажним решењем пензијског фонда, јер начин коришћења није исто што и умањење имовине.

                Пошто Устав Србије, по члану 194. став 4. има јачу правну снагу од потврђених међународних уговора, Уставни суд је био дужан да ваљаност оспореног закона испита, пре свега, са становишта највишег општег правног акта земље. А то није учинио?

                5. Пошто потврђени међународни уговор има јачу правну снагу од закона, одредбе оспореног закона не смеју бити у супротности са одредбама Европске социјалне повеље ратификоване 2009. године. Чланом 12. тач. 1-3. ове повеље Србија се, као страна уговорница, обавезала да систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и да настоји да га постепено подиже на виши ниво. Ова обавеза искључује могућност умањења пензије чији је износ утврђен правноснажним решењем надлежног органа, па има исти ефекат као и забрана смањења достигнутог нивоа људских права, по члану 20. став 2. Устава. Стога и овде указујемо да реч "ниво" означава – степен висине нечега. Због свега тога, не може се избећи закључак да се смањењем износа пензије смањује и степен социјалне сигурности њихових корисника, што није у складу ни са Европском социјалном повељом, ни са Уставом Србије.

                6. У прилог тврдњи о неуставности оспореног закона, подносиоци иницијатива су навели да се његовим одредбама повређује и принцип забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 3. Устава, како у односу пензионера према запосленима у јавном сектору, тако и у односу пензионера којима јесте према пензионерима којима није умањена пензија. Уставни суд је нашао да дискриминације ни у једном ни у другом правцу нема, сматрајући да се ова лица налазе у различитим правним ситуацијама, које и оправдавају њихов различит положај. Да ли је баш тако?

                Право на пензију остварује се на основу доприноса из зарада, односно прихода, који се уплаћују пензијском фонду. Садашња радноактивна генерација, на принципу континуиране демографске солидарности, уплаћује доприносе за генерацију која је навршила радни век, да би, кад њен радни век истекне, наредна радноактивна генерација уплаћивала доприносе за њу. И тако, из генерације у генерацију. Из овог следи да се и зарада и пензија стичу радом, само код зарада је реч о текућем а код пензија о минулом раду. С обзиром на то, не би се могло рећи да се пензионери и запослени налазе у различитим правним ситуацијама које оправдавају да се пензије оспореним законом умањују прогресивно а зараде у јавном сектору другим "интервентним" законом – линеарно. Због ове разлике у редукцији примања која се стичу радом, постоји и дискриминација на штету пензионера.

                Пошто је висина пензије у правој сразмери са висином доприноса, већи допринос обезбеђује већи износ пензије а мањи допринос има за последицу мањи износ пензије. Мањи допринос није, међутим, увек узрокован мањом зарадом. Осигураници нису само запослени, него и лица која су пензију стекла самосталним личним радом (занатлије, угоститељи, предузетници, оснивачи привредних друштава, адвокати, лекари који се баве приватном праксом, естрадни уметници и друга лица у сличним делатностима). За њих су доприноси уплаћивани на бази пријављених прихода, а пошто пријављени приходи нису увек били на нивоу стварних, њима је остајало и оно што би припадало пензијском фонду да су доприносе уплаћивали на бази стварних примања. Пошто ти корисници имају ниже пензије, њих оспорени закон не погађа као кориснике виших пензија, а ако им пензија не прелази 25.000 динара – не погађа их уопште. За те кориснике пензија не постоји разумно оправдање да буду поштеђени, па се оспорени закон не може бранити праведношћу. Праведан закон свакоме даје оно што му припада у једнаком поступању према једнаким ситуацијама и у неједнаком поступању према неједнаким ситуацијама, сразмерно њиховој неједнакости. Пошто оспорени закон једнако третира све пензионере, без обзира на то да ли су издвајали одговарајуће или лукративно ниже доприносе, за такав закон се не може рећи да је праведан. Али, може да је дискриминаторан према онима којима умањује пензије у односу на оне којима не умањује пензије или их умањује сразмерно лукративно смањеним доприносима.

                7. Подносиоци иницијатива сматрају да је оспорени закон неуставан и зато што смањењу пензија није претходило доношење појединачних аката, што има за последице масовно кршење права на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава. У свом решењу Уставни суд негира да је ова одредба повређена зато што оспорени закон не мења степен права него само одређује да ће се "приликом исплате пензије износ чија је висина већ била утврђена Законом о пензијском и инвалидском осигурању процентуално умањивати".

                Сваки закон садржи опште норме о ономе што је предмет уређивања. Таквим нормама испуњен је и оспорени закон. Он пензије смањује процентуално а како је њихов износ различит, неједнак је и степен умањења. Управо зато је умањење морало да претходи упоједињавање општих прописа појединачним актима о обрачуну умањења за сваког корисника пензије. Обрачун је извршен (јер да није, пензијски фонд не би знао колико би сваком кориснику требало да исплати на име умањене пензије) али појединачни акти о томе нису пензионерима достављени. Да јесу, корисници пензија били би у прилици да те акте побијају жалбом у управном поступку, односно тужбом у управном спору. Пошто нису, њима је право из члана 32. став 2. Устава повређено. Према тој повреди Уставни суд је остао равнодушан.

               

                8. Пошто Уставни суд није реаговао на наведене повреде Устава, поставља се питање – шта је подносиоцима одбачених иницијатива преостало да заштите своја уставна права? Преостало им је да се обрате Европском суду за људска права у Стразбуру, а ево зашто.

Према члану 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, поступак пред тим судом може представком да покрене свако лице, невладина организација и група лица ако сматра да је жртва повреде права установљеног Конвенцијом или протоколом уз њу, учињене од сваке стране уговорнице, у овом случају од државе Србије.

                Подносилац иницијативе је и Удружење синдиката пензионера Србије. Оно има процесну легитимацију за подношење представке, јер је невладина организација заснована на слободи удруживања из тачке 5. Дела И и члана 5. Дела ИИ Европске социјалне повеље. Слободу синдикалног удруживања јемчи и одредба члана 55. став 1. Устава, на основу које је Закон о раду, чланом 6, дефинисао синдикат као самосталну, демократску и независну организацију основану ради заступања, представљања, унапређења и заштите професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних интереса својих чланова. Пошто Закон о удружењима грађана, у члану 2. став 1, изричито одређује да је удружење невладина недобитна организација, сасвим је извесно да је Удружење синдиката пензионера Србије власно да покрене поступак пред Европским судом за људска права. Ако се има у виду да је тај суд (у предмету Холy Монастериес В. Грресе) статус невладине организације, у одсуству било ког државног прописа, признао манастиру, признаће и синдикалном удружењу које то својство има по самом закону. Представка којом се покреће поступак подноси се на формулару од осам страница са 20 тачака, који је преведен на све језике држава потписница.

                Члан 35. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода поставља два услова за узимање представке у рад од стране Суда. Први је – да су исцрпљени сви унутрашњи правни лекови а у овом случају јесу, јер Уставни суд увек одлучује у првом и последњем степену. Други је – да се представка поднесе у року од шест месеци од доношења правноснажне одлуке (што се мора разумети тако да бројање почне од дана њеног достављања јер се пре тога не може сазнати шта у њој пише).

                Представком би требало побијати не само Закон о привременом уређивању начина исплате пензија него и решење Уставног суда Србије ИУз-531/2014 од 23.9.2015. године, које није реаговало на повреде Устава и потврђених међународних уговора. Тиме би се неутралисали и ставови о потреби претходног подношења уставне жалбе. Та жалба није средство за побијања одлуке Уставног суда јер оне својство правноснажности имају од самог доношења. А њихово подношење и не би имало смисла због већ донетог решења о одбацивању иницијатива да се оцени уставност оспореног закона.

БЕОГРАД, 30. октобар 2015.

Сташа Пилиповић

шефица правног тима УСПС

30. 10 2015.

ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА УСЛУЖНОГ СУДА

            Решење Уставног суда, којим су одбачене све поднете иницијативе за оцену уставности Закона о привременом уредјивању начина исплате пензија из разлога које је навео, с правне тачке гледишта, је без преседана. Одбијајући да цени уставност, очигледно неуставног закона по више основа, правдајући га политичким а не правним разлозима, судска власт се изједначила са извршном и законодавном, чиме је укинула сопствену независност и срушила последњи бедем заштите људских и имовинских права гарантованих Уставом, чије дејство је суспендовала.

            Привидно оно погађа само једну групу грађана, а фактички представља увод и модел будућих одлука за свако угрожено, људско или имовинско право и слободе. Данас свако може бити жртва противуставно отете имовине, одузетог права или слободе.

            Укратко, решење суда има следеће образложење:

            Устав гарантује право на пензију али не и њену висину, јер је законодавац овлашћен да мења постојећа законска решења којима је уређено пензијско осигурање, при чему је ограничен обавезом да се стара о економској сигурности пензионера;

-           да се пензије исплаћују из средстава текућих доприноса осигураника по „Бизмарковом“ систему и да висина пензија по основу оствареног права не зависи само од укупно уплаћених доприноса, већ и од привредног кретања, БДП, броја осигураника и броја корисника демографских кретања итд;

-           да се РПИО Фонду на име дотација за исплату пензија обезбеђује 45% средстава из буђжета Р Србије; ( 2011.г 44,59 %  у 2012.г. 48,22 %, у 2013.г. 44,68 %, у 2014.г. 41,86 )

-           да није повређено начело јединство правног поретка јер спорни закон не мења висину пензија утврђених Законом о ПИО, већ прописује у којим случајевима ће висина пензије бити умањена због очувања финансијске одрживости пензијског система;

-           да није прекршено начело владавине права јер су мере привременог умањена установљене законом и да није надлежан да одлучује то да ли ће законодовац сва питања која се односе на једну област друштвеног живота уредити у једном закону или ће нека питања из те области бити предмет посебног закона;

-           да забрана смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права, значида ни променама највишег акта, не може бити укинуто неко право или слобода који су претходно били зајемчени, али могу бити ограничена у јавном интересу;

-           да се наведена права, у конкретном случају, питање висина пензија не могу сматрати „стеченим правима“, јер би то онемогућило законодавца да уређује друштвене односе у зависности од промена које настају сагласно друштвеним потребама;

-           да није прекршено начело забране дискриминације по основу имовног стања јер се пензионери, у зависности од висине пензија, налазе у истом правном статусу али битно различитој материјалној ситуацији, нити су они дискриминисани у односу на запослене јер нису у истом правном статусу јер примања по основу пензија и зарада нису исте правне природе без обзира што им је циљ исти;

-           да спорним законом није повређено право на жалбу, јер се њиме не одлучује о новом праву или обавези из пензијског осигурања чија висина је утврђена Законом о ПИО, већ се ради о процентуалном умањену, односно рачунској примени  законских критеријума;

            Стога, Уставни суд сматра да су испуњени услови дозвољеног ограничења имовинских права јер се оспореним законом уводе „интервентне мере“ у јавном интересу ради стварања услова за редовну исплату пензија макар и у умањеном износу. Те мере су уређене законом и сразмерне легитимном циљу којим се жели постићи, с обзиром да се не односе на највећи број 750.000 пензионера који је заштићен и јер проценат умањења није исти за све пензије. Овим мерама мање су погођена лица са нижим пезијама чиме је обезбеђена њихова социјална сигурност, за разлику од оних са вишим, који треба да поднесу већи терет.  Како спорни закон не дира у право на пензију и привременог је карактера јер се, према Закону о буџету, ограничење пензија везује за њихово учешће у БДП-у, суд је одлучио да одбаци све поднете иницијативе.

Став Уставног суда о увођењу ткз. „интервентих мера“ у условима економске кризе ради очувања одрживости пензијског система је политички, а не правни став. Надлежност Уставног суда је да штити уставност и законитост, људска права и слободе. (члан 166.Устава).

            Полазећи од члана 97. тачка 8. Устава, суд наводи да Р.Србија уређује и обезбеђује пензијско осигурање као вид социјалног осигурања и додаје да конкретна права из пензијског осигурања нису Уставом зајемчена, а истовремено „пропушта“ да помене тачку 7. истог члана Устава, који гласи да Р.Србија уређује и обезбеђује заштиту свих облика својине.

            Тачно је да Устав не уређује висину пензија јер то није његова сврха, нити је то могуће, али предвиђа да се пензијско осигурање уређује законом, а Закон о ПИО уређује поступак, начин стицања, висину и усклађивање сваке појединачне пензије. Висина пензије утврђује се зависно од дужине радног стажа, висине уплаћених доприноса по основу обавезног пензијског осигурања, према важећем закону на дан остваривања права,о чему се издаје одговарајуће решење. Другим речима, висина пензије утврђена је коначним решењем надлежног органа-ПИО Фонда, донетим на основу Закона о ПИО.  Осим тога, Закон о ПИО не предвиђа могућност смањења пензија веч искључиво њихово усклађивање, у оквиру кога је било простора за регулисање висине пензија на законит начин.

            Пошто пензија, сходно Уставној одредби из члана 58, има статус имовинског права стеченог на основу закона, измена закона не може задирати у већ утврђена права јер је чланом 197. Устава забрањено повратно дејство закона. То се некада, у бољим временима, звало „правна сигурност“.

            Устав РС (чл. 58), јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Право својине може бити одузето или ограничено самоу јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. (нпр. Закон о експропријаци, Закон о порезу на доходак грађана итд.)

            Наведеном одредбом јасно је прецизирано да појам „јавног интереса“ мора бити уређен законом, односно да мора бити прописано у којим случајевима, под којим условима и на који начин у јавном интересу, може бити одузето или ограничено право својине или друго имовинско право које стечено на основу закона. Не може се законом „ад хоц“ ограничити својина или имовинско право декларативним позивом на јавни интерес, а да таква могућност претходно није била уређена законом. Управо та чињеница, недостатак таквог закона који уједно представља уставни налог, омогућава различито, слободно и сврсисходно тумачење закона, која неминовно води повреди других, зајемчених права. Такав пропуст Уставног суда је недопустив.

            Управо зато и образложење решења Уставног суда садржи низ контрадикторности. Како би потврдио легитимитет Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, суд негира повреде свих уставних начела на које се је иницијатор позвао, углавном правдајући их разлозима да Устав ни на најопштији начин не утврђује садржину зајемченог права, јер та овлашћења припадају искључиво законодавцу. Истовремено он се упушта у мериторно одлучивање уз детаљно образложење свих навода и утврђује да су испуњени услови дозвољеног ограничења имовинских права, а потом одбацује иницијативе јер нису поткрепљене тврдњом да уопште има основа за покретање поступка за оцену уставности.

            Нпр. став суда да није прекршено начело владавине права јер су мере привременог умањена установљене законом, а Уставни суд није надлежан да одлучује да ли ће законодовац сва питања која се односе на једну област друштвеног живота  уредити у једном закону или ће нека питања из те области бити предмет посебног закона. У пракси то изгледа овако:

            Ако је чланом 70. Устава предвиђено да се Пензијско осигурање уређује законом, а Законом о ПИО уређена су сва права и обавезе која се тичу пензијског осигурања, како је могуће да Уставни суд, закон који привремено уређује начин исплате пензија а заправо их смањује, који је у колизији са самим собом, као и са системским законом о ПИО, такав закон може сматрати  уставним? Како је могуће, да надлежности која се тичу суштинских права пензионера из Закона о ПИО буду пренета у Закон у буџетском систему у коме је чланом 27е, предвиђено да се повећање пензија може вршити само у години у којој се процењује да учешће пензија у БДП буде до 11% и да о проценту повећања пензија одлучује Влада на предлог министарства. Овакву законску анархију у коју Уставни суд није „надлежан“ да се меша, умешао се утолико што ју је назвао привременом.

            Закон, у коме није одређен рок трајања, суд сматра привременим јер ће ограничење исплата пензија трајати све док се оне не сведу на ниво од 11% учешћа у БДП. То даље значи да је рок неизвесна околност зависна од воље владајуће већине, а висина пензија од одлуке Владе. Закон о ПИО убудуће ће представљати основицу за обрачун пензије на дан подношења захтева за остваривање права на пензију, чије даље усклађивање ће зависити од одлуке Владе.

            Устав РС забрањује дискриминацију, било посредну или непосредну  по било ком основу, између осталог и по имовном стању, старости, психичког и физичког инвалидитета. Линеарно умањење плата корисника јавних средстава за 10% и прогресивно умањење пензија од 0%-25% зависно од њихове висине, (у оба случаја преко износа од 25.000 дин.), суд не сматра дискриминацијом, јер су примања по основу пензија и плата различите правне природе. Тачно, али зараде представљају текућа давања чија висина се одређује уговором о раду, за разлику од пензија чија висина је одређена законом и представљу имовину пензионера. Несхватљив је став Уставног суда да терет кризе треба да сносе пензионери са вишим пензијама, али не и запослени у јавном сектору са вишим зарадама и да у томе не види дискриминацију. Несхватљив је и став суда да се Економска сигурности пензионера о којој се стара  држава, спроводи међусобном деобом пензија, по принципу одузимањем виших, да не би дирали ниже. Ни ту суд није препознао дискриминацију. О дискриминацији по основу старости, популације која је гурнута на маргину друштва и у прве редове такозваних „реформи“ које до данас нису започете, није вредно ни говорити.

            Суд није споменуо ни допуну иницијативе за оцену уставности чл. 80а и 80 б Закона о ПИО којим је обустављено усклађивање пензија и која се односи  управо на тих 750.000 хиљада „заштићених“ пензионера, са пензијом од 10.000 дин.- до 25.000 дин. којима је угрожена, не само економска, већ и социјална сигурност.  

            Према Европској социјалној повељи, Србија једужнада систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и поступнога подигне на виши. Србија чини управо супротно и по више основа и у континуитету смањује висину пензија до егзистенцијалне угрожености већине пензионера.

            Суд се потрудио да прибави податке о дотацији средстава из буђжета ПИО Фонду за исплату пензија, али не и да сагледа процентуални пад тог издвајања од 2012-2014 са 48.22% на 41.86% Затим, утицај Реформе пензијског система започете 2003.г., којом се константо умањују права из пензијског и инвалидског осигурања, пооштравају услови за одлазак у пензију и у континуитету обезвређују постојеће, о чему сведоче статистички подаци. Процентуално учешће просечне пензије у просечној нето заради исплаћеној у септембру 2013 износило је 59%, а у октобру 2014.г. 57%.Након укидања усклађивања пензија и њиховог додатног умањења спорним законом, са тенденцијом њиховог даљег пада до нивоа планираног 11% БДП, пензије се своде на ниво социјалних давања, а пензионери на социјалне случајеве.

            При том, законске измене ПИО врве од неуставности и разних неоправданих бенефита за одабране категорије јавних службеника, чије права утврђује министар за послове пензијског и инвалидског осигурања. (чл.55. ЗПИО) а убудуће, министар ће утврђивати и висину пензија, али нажалост то нема ко да испита. Толико о начелу социјалне правде.

            Уставно начело јемства неотуђивих људских права служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца, заснованом на начелу владавине права.

            Устав гарантује да се достигнути ниво људских права не може смањивати, а ограничење тих права законом је допуштено само у сврхе ради којих их Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха задовољи али без задирања у суштину зајемченог права.

            Пошто нам је одузето достојанство, укинута једнакост а права ограничена, остало је „очувано“ право на пензију све док оне не буду сведене на минималне, уз једини услов да се за потребе буџета и у име његове консолидације, закон повремено мења.

            Уставни суд је одбацио иницијативу и тако избегао ценити уставност спорног закона, јер правним аргументима не би могао објаснити ни оправдати чињенице да овај закон, нити је пензијски нити  буџетски, нити је привремени осим што се тако зове, не уређује смањење већ начин исплате пензија, да из њега нису видљиви проценти смањења који су при том прогресивни и неједнаки, да се наводна „фискална консолидација“ не може спроводити неиспуњењем законских обавеза, а истовремено буђжет трошити нетранспарентно и на разне субвенције разноразним субјектима а нарочито пропалим губиташима јавних предузећа, којима то није дужан чинити, да се јавни интерес и терет кризе не може свалити на део или групу грађана и селективно  спроводити, да закони немају повратно дејство и не могу задирати у ранија, законом стечена права, на које је чак ускраћено оно елементарно, право на жалбу.

Да се упустио у оцену уставности закона, Уставни суд би морао водити рачуна о суштини права које се ограничава, природи и обиму ограничења и да ли се циљ могао испунити мањим ограничењима права и на други начин.

            Ова обавеза суда проистиче из самог Устава, а посебно је важна из разлога што је Закон о привременом уредјивању начина исплате пензија донет као последица недоношења прописа о платним разредима у јавном сектору. Таква одредба била је садржана и у самом Закону о ПИО и укинута неколико дана након ступања на снагу спорног закона.

            Тај пропис до данас донет јер је, по јавном казивању министра просвете, такав подухват тешко предузимљив с обзиром да није „згодно неком одузети, да би другом дали“. Тачно, много је згодније одузети пензионерима него дирати у зараду буџетским милионерима, којих узгред, има таман колико и оштећених пензионера. Није згодно, али јесте у јавном интересу.

Јавни интерес се не може посматрати само са аспекта расхода буџета на дотације ПИО фонда, а јавни сектор оставити по страни. Управо то је Уставни суд учинио, изоловао пензионере стављајући их у положај гета како би међусовно делили оно што преостане од буђжета. Овај приступ гарантује сваком постојећем и будућем пензионеру сигуран износ од по 10.000 дин. на име „очуваног пензијског права“, да би разни функционери, менаџери, саветници, државни и агенцијски моћници јавног сектора, као и њихови следбеници остали милионери, којима пензија неће бити ни потребна.

            Полазећи од критеријума „одрживости пензијског система“ као неспорно утврђене чињенице, суд је био дужан образложити на који начин је утврдио да је пензијски систем неодржив, колико је стварно учешће државе у финансирању фонда али пошто се преходно изузму расходи, који су пре и после спајања фондова стављени на терет Фонда, а не спадају у права из пензијског и инвалидског осигурања, већ у расходе државе.

            О узурпирању управљачких права Фонда од стране државе и њен монопол у располагању имовином и средствима фонда на штету осигураника, послодаваца и пензионера, суд се, по поднетој иницијативи до данас није огласио. Термин „консолидацију буџета“ прихватио као неспорну чињеницу, не упуштајући се у разматрање буџетских расхода и начина трошења државног новца, да би могао закључити да ли је, у постојећој економској ситуацији успостављена правична равнотежа између општих интереса и заштите основних права појединца, а самим тим итерет кризе, равномерно и пропорционално распоређен.

            Ово је посебно важно и са гледишта судске праксе Европског суда за људска права по коме држава, када законом гарантује исплату пензија лицима која испуњавају прописане услове, ствара својински однос заштићен чланом 1. Протокола 1 Европске конвенције. Свако мешање у ово право, у смислу обуставе исплате или смањења износа пензије, представља мешање у право на мирно уживање имовине и стога мора бити оправдано.Прво се испитује да ли је ограничење било засновано на закону. Уколико је одговор потврдан, Европски суд одмерава да ли постоји однос пропорционалности између употребљених средстава и циља коме се тежи, односно да ли је успостављена правична равнотежа између општих интереса заједнице и заштите основних права појединца, односно да ли је приликом остваривања легитимних циљева у овом случају очување финансијске ликвидности државе, стављен превелики терет на појединца?

            Ми мислимо и превелик и неравномеран и дискриминаторски и дугорочан а нарочито непропорционалан. Осим што су пензије смањене истовремено је укинуто и њихово усклађивање, и годинама уназад оне се констано обезвређују инфлацијом с једне и растом трошкова живота и пореза с друге стране, који процес и даље траје. Оне су до те мере изгубиле вредност да угрожавају личну егзистенцију највећег броја пензионера, поред опште познате чињенице да већина њих издржава или помаже своју незапослену децу и њихове породице.

            Истина, Уставни суд се у свом образложењу побринуо да своју терминологију прилагоди критеријумима из суске праксе Европског Суда, рачунајући на њихово непознавање унутрашњих прилика, знајући да ЕС нема представу о злоупотреби праву у јавном интересу од стране власти чији је највећи потенцијал и инвестиција производња афера и обмана “већине затуцаног народа”, (како га је премијер назвао), али која се бар јавно “стиди колико им добро иде”. Да се којим случајем афере и демагогија извозе, ми би заиста били лидер на Балкану и то без конкуренције. 

            О свему томе ће одлучити Европски суд за људска права, али нама и широј јавности остаће горак укус неправде највише судске инстанце у земљи, која нас лагано и сигурно уводи у дикатаруру свих грана власти, судске извршне и законодавне са поруком: све је дозвољено јер власт доноси, спроводи и тумачи законе према сопственим мерилима, ма какву сврху они имали и ма шта значили.