Пензионери имају право да туже државу због смањења пензија

Пензионери имају право да туже државу због смањења пензија

24/10/2014 Телепромптер.рс ПОЛИТИКОВАЊЕ

Од смањења пензија мора се одустати зато што је то противзаконито, неморално, али и економски штетно. Не може се нормална држава градити кршењем Устава, домаћих и европских закона. Са друге стране, не могу се државне финансије спашавати осиромашењем већ сиромашних најуреднијих платиша, не дирајући у неоправадано стечену имовину најбогатијих и партијске кадрове у државној служби. Ако власт смањи пензије, направиће само већу штету, јер тиме неће решити проблем буџета, а егзистенцијално ће угрозити неколико милиона становника, смањити потрошњу, а тиме и прозводњу. На крају, кад изгуби на суду, држава ће морати да то врати са каматама.

Опширније...

Уводно за КЗС - Жика Тешић

Удружење синдиката пензионера Србије

Живомир Тешић

 

 

Конференција за новинаре

поводом предлога Закона о раду

- уводно излагање -

 

Поштовани новинари!

 

Сматрамо да је непромишљено а и недопустиво да се Закон о раду даје у процедуру за усвајање у овако наелектрисаној атмосфери и дубоко супростављеним ставовима субјеката на које се Закон односи.

 

Јединствено се придружујемо ставовима Савеза Самосталних Синдиката да се Закон повуче и да се приступи изради новог, који би се донео по демократској процедури уз учешће свих актера у свакој фази рада на Закону и да се Предлог утврди концезусом кроз социјални дијалог.

 

Закон о раду односи се превасходно на раднике, дакле оне који раде и оне који би требало да раде. Постоје ли радници у Србији који су упознати са садржајем оваквог предлога, а да су за такав Закон о раду? Не постоје! Па против кога и за кога хоћемо такав закон да наметнемо и то под невиђеном пресијом.

 

Ова атмосфера нас подсећа на период доношења Закона о приватизацији 2001. године који је донет на неуставан начин и чијим спровођењем је упропашћена наша привреда а стотине хиљада радника избачено на улицу, подсећа нас на време увођења најпримитивније варијанте либералног капитализма код нас.

 

Управо то је оно што нас овом приликом посебно забрињава, јер не ради се овде само о Закону којим се регулишу односи између радника и послодаваца, који може бити мање или више добар и може се можда поправљати. На сцени су много дубља и значајнија питања и проблеми.

 

Тај закључак се намеће слушајући т.з.в. “јавну расправу” у којој се огољено врши агресиван притисак предстваника послодаваца и Владе, да се баш такав Закон мора донети и то одмах, и да ће нас “усрећити”. При томе се користе произвољне непроучене интерпретације последица, па чак и лажи: омогућиће развој привреде и широм отворити врата страним инвестицијама; повећаће се број запослених и убрзати запошљавање; јасно ће се видети ко су лоши а који су добри радници; неће се смањивати право радника (чак и ако је на пример евидентно да ће радник повређен за машином на раду, за време боловања добијати 21% мању зараду и ако му послодавац није обезбедио адекватну заштиту на раду итд, итд.) Па ако ће бити тако, зашто нам не предоче анализе, аргументе којима то потврђују. Никоме се више не може веровати на голу реч.

 

Очито је да нису извршене ваљане припреме и да нису изучене све консеквенце таквог Закона и да се жели наметнути без ваљане јавне расправе (мање од месец дана и у време празника) и без социјалног дијалога.

 

 

То се догађа јер се ради о континуитету од 2001. године испољавања у најсуровијем облику либералног концепта, овог пута и на подручју рада и радних односа, а тај концепт чак и његови творци на западу почињу да обуздавају мерама државе, а ми му попуштамо узде.

 

То мора да прође јер то се од нас захтева.

 

Уместо да на данашњем цивилизацијском нивоу трага за решењима како радника стимулисати да ствара, да буде креативан и продуктиван, како га повезати са средствима за производњу кроз партиципацију и учешће у управљању и одлучивању, како рад учинити хуманијим, Влада хоће овим законом да радника сведе на обичан предмет, на потрошну робу: употреби, искористи, потроши па баци ако ти више не треба.

 

Не ради се овде само о неким правима радника, која би ето, требао да оствари. Ради се о деградацији радника као човека, као људског бића у моралном и егзистенцијалном смислу.

 

Да ли се оваквим Законом стимулишу млади и образовани, креативни, таленти, да не беже у иностранство.

 

Да ли неко заиста верује да стање у коме је радник натеран да сваког трена размишља да ли ће остати на послу, може да га стимулише да буде креативан, да ствара. Рад под тензијом и стресом не може бити продуктиван. Па питајмо психологе шта мисле о томе!

 

Можда ће се овим мерама повећати флексибилност запошљавања, можда нешто и број запослених, али по коју цену? Укупна продуктивност у несигурној егзистенцијалној ситуацији ће неминовно опасти.

 

Спочитава нам се да смо за статус кво, да су многе одредбе постојећег Закона из периода самоуправљања и да желимо да их задржимо иако су превазиђене.

 

Напротив, ми смо за промене, али само ако иду на боље, посебно за оне које би повећале укупну запосленост.

 

Права радника стечена у самоуправном систему су права преузета из развијеног света и прилагођена нашим условима. То су стечена права за која се изборила радничка класа вековном борбом са буржоазијом и она се не могу одузети па чак ни умањити. Корпа људских и социјаних права мора остати нетакнута. Та права су и Уставом загарантована. Нећемо дозволити повратак у колонијалну зависност од страног капитала.

 

Као што смо већ рекли поводом расправе о Закону о раду на сцени су и друга питања и проблеми.

 

На сцени је тестирање снаге и јединства синдиката. Недопустиво је игнорисање и агресивност предлагача уједињених са послодавцима, према ставовима синдиката.

 

Због тога синдикати морају бити на висини свог задатка и упорни у оправданим захтевима, јер имају широку подршку. Једна блиц анкета (Тв Прва) показала је да 80% грађана верује синдикату, а само 20% политичарима.

 

Због тога синдикати морају постићи акционо јединство, иначе ће бити потпуно маргинализовани на дужи период, што је свакако жеља одређених кругова.

 

Не схватљиво је да се у расправу о овако значајном системском закону није укључила научна, стручна привредна и политичка елита овог друштва.

 

Последњи је час да о томе гласно и организовано проговоре компетентни људи.

 

Позивамо их да то одмах учине!

 

Зашто ћуте политичке партије, зашто не изађу из предизборних калкулација. Посебно позивамо партије леве оријентације, социјалисте, партије социјалдемократског опредељења, ПУПС и друге, да се изјасне о Закону о раду.

 

Шта се десило са причама о социјалној држави, социјалној правди. Како је све то нестало из програмских опредељења партија, из глагољивих предизборних прича.

 

Предлажем Већу СССС да председнику Владе, Ивици Дачићу, пошаље његов говор који је одржао на прослави 110 година Синдиката у којем је обећао сарадњу и промену односа са синдикатима и решавање свих отворених питања кроз социјални дијалог.

 

У фокусу наших захтева, нашег изражавања незадовољства и протеста уколико их синдикат буде организовао, поред Закона о раду, мора бити и борба, покрет, за већу производњу, за реиндустријализацију, односно за изградњу нове индустрије. Питање подизања производње, запошљавања и запосленост нераздвојно је од Закона о раду.

 

Лаж је да ћемо повећати производњу и запосленост и довести страни капитал само применом новог Закона о раду и мерама фискалне консолидације и пуњења буџета, мерама рестрикције које погађају запослене и народ у целини, а да капитал стечен било пљачком или на други начин, остаје малтене нетакнут.

 

Да ли ће се најављеним Владиним мерама реструктуирање 609 (ПРОВЕРИ БРОЈ) предузећа подићи на потребан ниво производње у Србији или ће се ова предузећа улепшати за брзу, додуше транспарентну продају, уместо да се и са тим предузећима почне процес опоравка индустрије уз минимална улагања. Влада уместо да се бави стратегијом технолошког развоја и борбом да се задржи свако радно место и отварају нова, брине о социјалном програму за отпуштање радника из ових фирми.

 

Зашто је у запећку Национални савет за привредни опоравак, кога је држава формирала. Зашто јавност не зна скоро ништа о Нацрту стратегије реиндустријализације Србије уз учешће и САНУ. Какви су ставови Владе о том документу?

 

Зар ми не видимо и не чујемо да нам сав свет говори да Србија не може да живи са овим обимом производње и да неможе рачунати на економску и политичку стабилност, ако не изгради нову индустрију и брзо смањи незапосленост.

 

Да, али да би смо то постигли морамо мењати систем. У оваквим условима то неможе без државе.

 

Мора да се удружи видљива рука државе са деловањем економских законитости тржишта. Овај систем, господо је потрошен.

 

Али како ћемо учинити тај заокрет када ми Србија и даље језди на таласима неолиберализма уведеног код нас још почетком овог века.

 

Мере које се данас спроводе у сваком случају су боље од досадашњих, али је питање да ли ће трајно и брзо променити ситуацију, јер је у питању темељ на којем се граде.

 

Борба против криминала и корупције је у реду. Али докле ћемо вртети 24 “спорне” приватизације, када је спорна свака друга. Верица Бараћ је са тим хтела да укаже и на механизме приватизационе пљачке коју су омогућиле државне институције кроз спрегу политике, тајкуна и криминала. Питамо се зашто држава не покреће питање сопствене одговорности за пљачку народа и како ће обештетити народ.

 

Зашто се ми пензионери одлучно супростављамо оваквој политици? Па зато, што нас та питања посредно и непосредно погађају. Зато што ако се благовремено не супроставимо овом концепту који нас води у суноврат, сутра ћемо добити нов Закон о пензијама којим ће се доследно спровести све што ММФ тражи већ 10 година. Добићемо можда и неке друге законе на тим таласима, уз апсолутну парламентарну већину у Скупштини, ако до избора дође у овом тренутку.

 

Боже где ће нам бити крај?!?

 

Дакле, предлажемо синдикатима да паралелно воде борбу за Закон о раду и за привредни развој и повећање запошљавања на тим основама.

 

У Београду

 

 

 

17.01.2014.

 

 

Живомир Тешић