Пензионери имају право да туже државу због смањења пензија

Пензионери имају право да туже државу због смањења пензија

24/10/2014 Телепромптер.рс ПОЛИТИКОВАЊЕ

Од смањења пензија мора се одустати зато што је то противзаконито, неморално, али и економски штетно. Не може се нормална држава градити кршењем Устава, домаћих и европских закона. Са друге стране, не могу се државне финансије спашавати осиромашењем већ сиромашних најуреднијих платиша, не дирајући у неоправадано стечену имовину најбогатијих и партијске кадрове у државној служби. Ако власт смањи пензије, направиће само већу штету, јер тиме неће решити проблем буџета, а егзистенцијално ће угрозити неколико милиона становника, смањити потрошњу, а тиме и прозводњу. На крају, кад изгуби на суду, држава ће морати да то врати са каматама.

Са платама у администрацији и јавним предузећима нека раде шта хоће, ако им се може, а може им се и зато што ће ти лезилебовићи да ћуте само да не изгубе то ухлебље и могућност за мито и корупцију. Мада, много више би уштедели када би их све отпустили, бар неких сто хиљда запослених по партијској линији, што се може лако и једноставно урадити без икаквих последица. Ти паразити и ако остану без посла, сасвим сигурно неће постати социјални случајеви, јер сви су се већ дебело нафатирали и обезбедили на рачун државе и грађана. Дакле, то би било много праведније и исплативије, чак три пута више би се уштедело него од смањења плата и пензија.

Пензионери су, међутим, сасвим други случај. Пензије нису буџетска ставка, а пензионери нису паразити које неко издржава, него обрнуто они који су створили све што ова земља још има. Они су ти који и сад, са скромним пензијама, најуредније плаћају обавезе према држави и притом још помажу своју децу и унуке, одржавајући на тај начин какву такву потрошњу.

Пензионери треба да мирно уживају оно што су зарадили, без обзира на тренутно стање економије, јер њихова уштеђевина треба да је заштићена у пензионом фонду, управо зато да њихове пензије не би зависиле од стања у државном буџету. То што у том фонду нема новца, кривица је државе која га је потрошила, па према томе има и обавезу да то врати, а не да због тога поново узима од пензионера.

Колико је иницијатива да се смање пензије бесмислена, најбоље илуструје управо изјава премијера Вучића, који је поводом најављене штедње на платама и пензијама, ових дана апеловао на грађане да се стрпе само две године, јер ће тада наводно видети како ствари иду на боље. Како да сачекају две године они који их немају? Како да се стрпе две године они којима су то можда последње?

Ако позив на солидарност са државом и стрпљење, има неког смисла за оне који ће после две године почети да примају нормалне плате, а после тога све веће, то баш ништа не значи онима који не знају хоће ли то уопште доживети и у каквом стању. Чак звучи цинично према онима који су загазили у осму деценију живота и тиме већ прекорачили просечни животни век у Србији, а таквих је највише међу пензионерима. Да не причамо о томе, како је рок трајања неизвестан и нешто млађима, ако не буду имали пара за квалитетан живот и лечење. Њима обећавати боља времена за две године, прави је безобразлук. То му дође исто као када бисте болесницима смањили терапију лекова уз обећање да ће за две године добити дуплу дозу. Па ко жив, ко мртав.

Већ сам писао о томе како су пензије заправо једна врста обавезне штедње, за коју држава мора бити гарант. Руководећи се логиком здравог разума, изнео сам тад и пример, како је држава враћала стару девизну штедњу и онима који су тако желели да се нагло и на сумњив начин обогате, јер била је гарант тим приватних зеленашких банака, питајући се како онда не би била гарант државном пензионом фонду. Људи су били законом обавезани да готово половину плате уплаћују у пензиони фонд, да би кад дође време могли да примају законом прописану пензију.

Дакле, штедели су, код државе, за старе дане. И како сад нема за пензије? Неко је те паре потрошио. То није могао бити нико други до држава, па је логично да држава то и врати. Чињеница да је то урадио неки други режим, мада партијски и кадровски баш и нема неке велике разлике, ништа не мења на ствари. Држава има неки свој континуитет и не може избећи обавезе које су неке раније власти преузеле у њено име. Зар се нису ови нови, кад су оно кренули да се у Бриселу друже са Тачијем, правдали управо тиме да су те преговоре започели они пре њих, те да они као озбиљни државници не могу да пониште међународне споразуме које је Србија потписала.

Како онда не би била обавезна да врати новац у своје пензионе фондове, опљачкане за време последњих ратова и санкција. Кад би то урадила, не би имала оволики проблем са буџетом, јер не би из њега толико издвајала за пензије. А, пензионери, који су те паре депоновали у државни трезор, не би зависили од тога да ли  

у буџету има или нема довољно пара. Врло логично и праведно. Мени је то било довољно да напишем да се пензије не смеју дирати.

Али, како правичност и правда, нису увек синоними, морао сам да прочешљам и законска решења, која би се на то могла одности. За дивно чудо, утврдио сам да је и у законима, нашим и европским, као и у нашем Уставу, све то регулисано баш тако како логика налаже, правично. Према томе, са пензијама нема играња, па властима могу да поручим да се окану те незаконите работе, него нек што пре пронађу начина да попуне рупу у пензионом фонду и више у то не дирају.

Као доказ нудим пример суседне Румуније у којој грађани масовно туже државу због смањења њихових плата и пензија из 2010, и уредно добијају све спорове. Неколико стотина хиљада тужби је у питању и држава губи све одреда. И плаћа, са каматама и казнама. Реч је о стотинама милиона еура, губитака, уместо уштеде. У међувремену опала је потрошња, а следствено томе и производња због смањене потражње. Штета вишеструка. Зато је пала једна, па друга влада, да би најновија на крају вратила плате и пензије на пређашњи њиво, потстичући потрошњу. Ствари су кренуле на боље, али највећи проблем јој је што сад мора да враћа оно што је кроз смањења отето од грађана, са додатним трошковима за плаћање одштете и затезних камата. Наравно, да су Румунски закони усклађени са европским, што значи да нема разлике, јер то је и наша обавеза.

Ево како правно стоје ствари код нас. Најпре, Закон о пензионом и инвалидском осигурању, уопште не предвиђа могућност да се мења једном утврђени износ пензије за сваког пензионера, израчунат на основу одредби тог закона. То је, каже тај закон (члан 6), могуће само у појединачним случајевима, ако се појаве неке нове чињенице, које би промениле резултат те рачунице. Никако другачије и никако колективно, не може се мењати законом утврђен новчани износ пензија. И никако ретроактивно.

Устав Србије, такође, гарантује недодирљивост пензија, третирајући их као стечено право. У члану 58. Устава “Јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона”. Истина у истом члану се каже да “ право својине може бити одзето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона” али “ уз надокнаду која не може бити нижа од тржишне”.

Дакле, морао би бити донет нови закон којим би смањење пензија било проглашено за јавни нтерес, али то треба и доказати. То је већ озбиљан проблем и немогућа мисија за ову власт, која зато то планира да уради без закона, само на основу одлуке владе, јер је сам Вучић изјавио да Скупштина неће о томе одлучивати. Значи немају намеру да доносу закон о томе, јер знају да је то немогуће. А и кад би хтели да га на силу донесу, на путу им стоји члан 197 Устава, који каже да: “Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство”, што у преводу значи да се не могу смањивати пензије које су већ утврђене законом, само евентуално нове.

И коначно, Европски суд за људска права већ има неке пресуде у таквим случајевима, у којима се експлиците каже : “Суд сматра да постојећа стечена права на пензију представљају имовину у смислу члана 1. Протокола број један уз Конвенцију о људским правима”. У том смислу Европски суд закључује да “обустава исплате пензија представља мешање у мирно уживање њихове имовине”, што је једно од темељних људских права загарантованих Конвенцијом. Европски суд је такође устврдио да мањак новца у Фонду за пензијско осигурање не може бити разлог за делимично или потпуно обустављање исплате.

Зашто се то онда ипак ради, кад се зна да је противзаконито и нема неких ефеката, јер добило би се само неких 200 милиона, од две и по милијарде, колико би требало уштедети? А уз то, уместо да помаже, само наноси штету смањењем потрошње. Зато што то траже светски ментори оличени у ММФ-у и Светској банци. Али, зашто они на томе инсистирају, кад и сами знају да је то безначајна сића? То је кључно питање на које није лако дати једноставан одговор.

Моје је мишљење да је то превасходно политичка ствар и део глобалне стратегије иза које се крије жеља моћних да нас понизе и дају нам до знања где нам је место у новом светском поретку. Зато су први на удару професори, судије, полицајци, лекари и пензионери. Порука је следећа: Шта ће вам образовање кад имате нас, који ћемо вас научити свему што треба да знате? Шта ће вам правосуђе кад преписујете наше законе и чему ваше безбедносне службе, кад смо ту ми да вас чувамо? Шта ће вам лекари да вам продуже век, па да се злопатите са бедним пензијама? Шта ће вам пензионери који памте и боље дане? За њих смо ми само заморчићи на којима се вежбају за проблем са пензијама који постаје све већи и у развијеном свету, због продуженог животног века и све више пензионера, а све мање запослених, због развоја модерних технологија.

АУТОР: Миле Исаков